Čitalačka tribina: Kako?

  09 februar 2018
Ocenite ovaj članak
(0 glasova)

Lagano dodirujući zemlju, travu, asfalt, predmete pred sobom, čvrsto držeći beli štap i prateći kaiš za koji je privezan pas naučen da vodi slepe, stiže do autobuskog stajališta.

Vrata se otvaraju uz neprijatan šum, ljudi se guraju, zima je, nadaju se da je unutra toplije. Ženu sa psom niko ne opaža, ne propušta. Ulazi poslednja, gotovo celim telom pipajući stepenice, novac u džepu, tražeći ispruženu ruku vozača, stolicu. Putnici su zauzeti sobom. Ulazim za njom u zadnjem trenutku. Vrata se sa treskom zatvaraju iza mene, sa naporom izvlačim kaput koji se zaglavio između dve šipke. Motor zabruji, naglo kreće. Sedam pažljivo i lagano na sedište preko puta nje, vodeći računa da ne povredim psa, koji se smestio kraj njenih nogu. Žena (pretpostavljam da ima 40-50 godina) to oseća, zahvalno se osmehuje, kao da me vidi i kaže:
- Pažljivi ste.
Iznenađuje me i to joj priznajem. Opet se smeška.
- Slepa sam od rođenja - započinje priču bez emocija, i nastavlja misao - ne vidim, ali osećam. Ostala čula kompenzuju mi nedostatak vida. Slušam bat svojih i tuđih koraka, zvuk motora, osluškujem vaše disanje. Osećam da želite da mi pomognete. Nemojte. Ne treba, snaći ću se - menja se boja njenog glasa, u njemu se nazire neka tuga ili seta. Ponovo me iznenađuje pitanjem:
- Kad me gledate, o čemu razmišljate?
Imam spreman odgovor:
- Vas je neko naučio da živite bez svetla, ko će mene naučiti da živim sa vama? - odgovaram, pitam i objašnjavam. - Pomogla bih vam, a ne znam kako. Da li da sačekam da mi se obratite ili da vas uhvatim za lakat i vodim? Neću da budem nametljiva, neću da vas podsećam na vaš hendikep, ali ne želim ni da vas ostavim, hoću da vam pomognem. Kako da znam da ispravno postupam?
- Pitajte me treba li mi vodič. Ponudite mi ruku. Nemojte me gurati ispred sebe. Idete do zadnje stanice? - pita me, prekidajući sopstvene reči. Potvrdno odgovaram.
- Onda ću vas zamoliti da vas uhvatim pod ruku. Kad stignemo do stepenica, dovoljno je da kažete dole i da mi malo stisnete šaku. Razumeću.
Razgovor se prekida. Autobus zastaje da primi nove putnike. Niko ne silazi. Nas dve, utonule u misli, ćutimo. Gledam je. Sivi kaput, šal jarkih boja. Lepe crte lica, kosa gusta, na slepoočnicama malo proseda. Na prvi pogled ništa je ne razlikuje od ostalih putnika.
Ženine prazne oči se naziru kroz stakla naočara. Kao da gleda u daljinu, u stvari prebira po sećanju. Licem joj prelazi osmeh. Instiktivno oseća da sam u blizini, pa objašnjava:
- Smešno je kad mi neko kaže: tu je stolica. Ne znam gde je mesto zvano „tu“. Zar ne bi bilo jednostavnije da mi uhvati ruku i postavi na naslon? Za ostalo bih se snašla. I još nešto: zasmejavaju me ljudi koji ne smeju da mi kažu reči: vidite li…. ili da li ste možda čitali… pa bi da objasne nešto što bih trebala videti, onda se izvinjavaju, jer znaju da ne vidim. Ljudi moji, slepa sam, ali potpuno zdrava! Stavite mi ruku na neku skulpturu, na neki materijal, bilo šta, i ja ću to „videti“. A čitam, svi znaju za Brajevo pismo, postoji i zvučna tehnika. Nisam neobaveštena.
Slušam i divim joj se. Kakva samouverenost i kakva energija, volja za životom, jer je život za nju, kao i za mene, dar.
- Ne volim kad mi se neko na ulici približi, uplaši me tapkanjem po ramenu i pita da li ga prepoznajem. Razni zvuci me zbunjuju. Nemam nameru da ikog prepoznajem - nastavlja da me uči, a ja upijam svaku njenu reč. Tek tada shvatam da mi pokušava reći odgovor na moje prvo pitanje: kako da ja naučim da živim sa hendikepiranom osobom.
- Znate li da mi se često dešava da idem sa pratiocem, tada nije sa mnom Rex - nežno miluje psa koji diže glavu pri pomenu svog imena - rešavam neko administrativno pitanje, a šalterski službenik se obraća mom pratiocu, a ne meni? To me žalosti. Punoletna sam - opet se smeje ljudskoj gluposti. Prvo malo kritikuje, potom opravdava te pogrešne gestove.
Putovanje protiče u veoma zanimljivom razgovoru. Kako se autobus približava poslednjoj stanici, pas je sve nemirniji. Hvatam kraj kaiša u ženinoj ruci, dodirujući i nju. Smeši se sa razumevanjem. Autobus staje, vrata se otvaraju, putnici ustaju, ali niko ne kreće, čekaju da žena sa psom i ja izađemo.
U magnovenju pomislim da je lepo osetiti taj postupak solidarnosti i shvatiti da ne postoji poseban svet slepih ili na bilo koji drugi način hendikepiranih, jer oni žive u našem svetu, a sve što im činimo ne mora da bude vidljivo, samo iskreno pruženo.
Pratim je do jedne klupe. Umiruje me rečima da će se dalje snaći i sama. Kreće lagano, pas hoda ispred nje. Zvuk lupkanja njenog belog štapa, glas pun neočekivane vedrine, držanje koje odaje pomirenje sa životom, sve na njoj i vezano za nju, ostaje mi duboko urezano u sećanje.        

Edit Silađi

Naslovi

Popularni Članci