Intervju sa Verom Ilić, dobitnicom godišnje nagrade opštine: Osmeh je čarobna moć, čini čuda

  08 avgust 2014
Ocenite ovaj članak
(5 glasova)

Jedna od dobitnica godišnje nagrade, koju na inicijativu organizacija ili građana dodeljuje lokalna samouprava, ove godine je Vera Ilić, medicinska sestra u Predškolskoj ustanovi „Labud Pejović. Njoj – i ostalim nagrađenima – je 1. avgusta na svečanoj sednici lokalnog parlamenta dodeljena nagrada za dugogodišnji nesebičan i maštovit rad sa decom predškolskog uzrasta.
Objavljujemo intervju upravo sa njom, jer je ona jedina nagrađena koja se bavi možda najvažnijim poslom: vaspitavanjem dece jaslenog uzrasta, dece, koja bi jednog dana trebala da budu vredni i pošteni građani Bečeja.


U ovom intervjuu su novinar i intervjuisana osoba, uprkos pravilima Bečejskog mozaika, na „ti“, jer sa Verom Ilić je teško i neuobičajeno drugačije razgovarati.


Ove godine si dobila nagradu opštine Bečej za rad sa decom u jaslicama. Pre nekoliko godina si dobila nagradu za svoj rad na državnom nivou. Za šta bi menjala te nagrade? Za bolju opremljenost vrtića? Za više mogućnosti za decu? Za inkluzivno odeljenje u dečjem vrtiću? Za nešto drugo? Ni za šta?


- Dobro zvuči sve što si nabrojala, pošto punom parom radimo na tome (inkluzivno odeljenje u dečjem vrtiću; prim. nov.), valjda  će se vrlo brzo od toga nešto i ostvariti. Zato jedva čekam početak nove školske godine. Pravi si novinar, sve već znaš...


Deca u jaslicama te poznaju kao Verku, kao dušu dečjih žurki u obdaništu, kao Štrumpfetu na „Bejbi festu“, kao nekog ko ih vodi u šetnju, na izlete, kao nekog ko im pokazuje da su, recimo, žabe divna bića, kao nekog ko ih uči pesmicama, ko crta sa njima, ko im menja pelene, uspavljuje ih i hrani ih, ko im deli zagrljaje. Ko si ti? Štrumpfeta, Meri Popins, medicinska sestra u jaslicama, žena koja s istim žarom radi sa decom niz godina, sportistkinja, ma-ma?


- Nadam se da sam od svega pomalo, a opet svoja. Trudim se da uživam u tome što radim i da mi to ne predstavlja posao, već moj život koji živim.


„Tvoja“ deca u jaslicama, po iskustvu roditelja, u mnogim slučajevima se mnogo bolje ponašaju nego što to čine kod kuće. I slušaju, i rade, i jedu. Šta je to što im ti radiš? Ili: šta je to što ona rade tebi?


- Upornost i stav koji imam, da istrajem, isteram nešto do kraja, što i svako dete ima, pa smo po tom pitanju veoma slični. Za razliku od roditelja koji brzo popuste na njihove cake. Naravno, i godine iskustva čine svoje, toliko dece u mojim rukama, a svako je individua za sebe. A šta mi ona rade? To ti neću reći.


Na koji način postižeš da više decenija radiš sa decom s istim žarom? Mnogima dosadi, kao što bilo koji posao zna da dosadi. Da li i tebi dosadi i šta radiš, kako „restartuješ“ sebe kada se to desi?


- Ovaj posao ne može da dosadi, zato što je svaki dan drugačiji, a takvim ga naprave deca. Šta se sve mota u njihovim glavama to niko još nije dokučio. Iznenađujem se svaki dan i posle toliko godina radnog staža, neverovatno zvuči, ali je tako. Čak i kad odmaram mozak – trčanje, šetnja, kupanje – uhvatim sebe da razmišljam, prevrćem film unazad, šta nismo uradili  danas sa decom a mogli smo još i ovo i ono, a sutra odmah sa mojom Radukom (koleginicom iz grupe) pričamo o tome, a često se desi da ne mogu da dočekam sutra, pa onda radi telefon. Nekada se smejemo i kažemo da baš nismo normalne.


Imaš li čarobne moći?


- To svakako. Zar ne osećaš? Osmeh je ta čarobna moć, čini čuda, veruj mi.


Da se ne lažemo: ne rade svi s istim žarom i fantazijom s decom u vrtićima. Šta bi trebali da imaju oni koji se bave poslom oblikovanja, usmeravanja, učenja dece u najmlađem uzrastu?


- Jao, kako to zvuči zvanično. Ne znam, valjda se takav rodiš i ostaneš u duši mlad do kraja života. Gledaš da ti uvek bude interesantno, zanimljivo, da nisi u nekom ustaljenom šablonu, da to što radiš, uradiš na najbolji način što umeš i znaš, a ne samo da otaljaš. Naravno, važno je i obrazovanje, pa edukacije, seminari, razmena iskustva sa koleginicama iz drugih vrtića. Valjda je to to.


Sasvim sigurno ima lepih i manje lepih dana na poslu. Koje je tvoje najbolje i najgore iskustvo otkad radiš u jaslicama?


- Uf, šta reći? Mnogo ih je bilo, i jednih i drugih. Ne bih želela detaljnije da o tome pričam, samo se nadam da je najgore prošlo a da najbolje tek dolazi. Idemo dalje, volim da gledam u svetlu budućnost.


Sećaš li se svog prvog dana na poslu? Kakav je bio, šta si radila?


- Doveli su me u grupu za vreme doručka. Prvo iznenađenje  je bilo kako svi sede mirno i jedu. Samo su me pogledali onim velikim očima i nastavili dalje da jedu i nešto čavrljali između sebe. Sećam se da sam im pevala sve dečje pesmice koje sam znala  u to vreme, po nekoliko puta, i čitala slikovnice koje su mi donosili...


I, najzad, nakon početka i kraj: jednog dana ćeš otići u penziju. Kako zamišljaš taj poslednji dan u jaslicama?


- Nadam se da ću ga provesti na mom salašu – valjda će mi se ispuniti želja da ga kupim – sa sve decom, roditeljima i koleginicama... A posle će sigurno kod mene dolaziti na izlete da se druže sa životinjama, malo rade u baštici, u kuhinji, da bude totalno uživanje i opuštanje. Sve natenane, što bi se reklo...

R.M.


Asocijacije


Kada kažem žaba i pauk, šta ti kažeš?
- Sreća.
Kada kažem noša, tvoj odgovor je?
- Jao.
Kada kažem jednogodišnjaci i trogodišnjaci u istoj prostoriji, ti kažeš?
- Da, kao prava porodica.
Kada kažem šetnja sa „jasličarima“, ti kažeš?
- Kanap.
Kada kažem knjiga, tvoj odgovor je?
- Poslednja stranica.
Kada kažem čokolada i sladoled, ti kažeš?
- U velikim količinama.
Kada kažem Meri Popins, tvoj odgovor je?
- Mašta može svašta. Ja verujem u to...

Naslovi

Popularni Članci