Novi pasus: Kičasta etika

  19 februar 2010
Ocenite ovaj članak
(1 Glas)

Na spomen kiča pomišljamo na svašta. Ljudi olako govore o kiču i pririču „kičastost“ raznim stvarima bez ikakvog reda (frljajući se).

Postoje, međutim, uopšteno priznate oznake (nesumnjivi dokazi) kiča. Šablonizovanje (konvencionalizacija) u delu. Naglašen karakter sjajećeg i šljokičastog (tome odgovara Kunderino skiciranje kiča iz jednog romana kao “odsustva svih sranja”) ili sračunatost na instant efekat. Zatim, spajanje lepog ili lepo-religioznog sa utilitarnim (korisnim, praktičnim) poput modela časovnik-raspeća ili „Karneksovih“ reklama za jetrenu paštetu uz anđeosku muziku Vangelisa (zagovornici čiste umetnosti  združivanje lepog sa religioznim, na delu u crkvi, takođe smatraju kičem). Kineske trgovine kao i raznorazne suvenirnice i daroteke obiluju takvom kič robom.
U svemu tome nalazimo podosta istine. Pokušajmo, međutim, u ovom fenomenu uočiti sponu „lepog“ (estetike) i „dobrog“ ili „onog što treba“ (etike).
Prijateljevoj babi u salonu “sasvim bezazleno” visi Mona Liza. Da, Mona Liza! Ja, recimo, (da ovde istaknem sebe) imam nekoliko Šagala (kazujem, pomodno posednički, da imam Šagala a ne njegova platna). Valjane reprodukcije (kopije) omogućuju autentično doživljavanje umetnikovog dela (mnoštvo originalnih dela iz Luvra, Prada, za razliku od bečejskih kopija, čak je i manje vredno za umetničko doživljavanje usled svoje dramatične oronulosti, zaštitnog stakla ili sumanute gužve klikćućih turista-fotografa). Nije, dakle, nužno posetiti znameniti muzej ili galeriju ako se ima na umu tek umetnički ugođaj.   
Ljubitelj umetnosti u dnevnom boravku, na istaknutom mestu, drži jedan pastel. Pribavio ga je kao autentičan (štoćereći, za nešto više para) – slučaj, međutim, htedne da naš zaljubljenik potom otkrije kako i susedov rođak poseduje jedan takav. Premda ga je zavoleo i silno uživao u njemu, pastel tada neminovno opadne (često dramatično) u njegovim očima. Posednička (kolekcionarska) strast krnji, dakle, estetski stav (valjano nastrojenje koje imamo pred umetničkim delom). Spomenuta baba na sofi u salonu zahekla, srkne čaj, gleda „svoju seriju“, preseku je reklame, na tren baci pogled ka Mona Lizi, ponovo srkne od čaja, zahekla – i sve je tu, dakle, izmešano, dekoncentrisano i neposvećeno (reklamni blok prilikom gledanja filma brutalno nas izbije iz estetskog univerzuma kinematske celine).
Vrednost (životnost) nečije egzistencije skloni smo prosuđivati na osnovu razmera učešća u potrošnji. Što više kupujemo (i što se više poistovećujemo sa kupljenim proizvodima) – utoliko smo vredniji (stvarniji). “Ma, znaš tog apotekara, vozi metalik-plavi...” A ako ne vozika “besna kola”, čovek, u sveopštoj besparici, sadržaj svoje egzistencije sasvim efektno ispunjava (utapa) iscrpnim pomišljanjima o kupovini novog modela mobilnog telefona ili, ako je te sreće, televizora. Masovna je kultura konfekcijska. Svi isto jedu. Svi se isto oblače. Svi isto vole. Neautentičnost, međutim, dopire iz pobrkanog sleda – naime, roba (njena specifičnost) determiniše naš identitet (ličnost) a ne obrnuto. Mi ne biramo – mi smo birani. A ako jesmo ono što kupujemo a kupujemo isto što i toliki drugi (što ne mora biti rđavo po sebi) – tada se mi, zapravo, ne razlikujemo od drugih (nemamo identitet).  
Danas tek poslenici umetnosti i nauke, rukovodioci, te još poneko privilegovan, ima kreativan posao. Prosečan radnik, stoga, nastoji da ispolji kreativnost (sebe) makar tokom svojih slobodnih časova, a i tada, na nesreću, većinom pomišlja na zabavu, na odmaranje i pribiranje energije za naredni radni dan. On, stoga, nastoji da se opusti. Uz neko lagano štivce. Uz neki filmčić. Radnik ne bi da se opterećuje. Životna situacija mu je i tako dovoljno sumračna. Otud eskapizam – beg od sopstvene stvarnosti. Američki san. Evropski san! Trovačke licitacije na RTS-u. Svi pokušavaju – samo jedan dobija. Obećana raskoš, uživanja, erotizam, happy end. Poistovećenje (kao značajan aspekt magije umetnosti) sa zvezdama – estradnim i političkim (pink grandovanje, maratonski prenosi parlamentarnih zasedanja). Sve su to fragmenti sna koji upravo sanjamo na javi. – Latino-američke tv novele znaju potpomoći takvu kič ili surogat egzistenciju (tv serija je kao dramska forma umnogome umetnički neuobličena – njena je privlačnost to što traje i što omogućuje svakodnevno „isključivanje“ na po sat vremena – tv serija kao hronika). Živeti intenzivan život, punim plućima, upustiti se u uzbudljivu romansu ali bez rizika (ikakvog uloga) – komforno, iz fotelje pred televizorom, možda upravo u društvu prijateljeve babe koja tu pored hekla i posrkuje svoj čajić.
Takvoj virtuelnoj stvarnosti, istini za volju, svi podležemo. Nije, dakle, reč o tome da li je nešto zanimljivo (da li „drži“ pažnju) ili ne. Na televiziji (ili internetu) u svakom trenutku postoji (i postojaće, sva je prilika, dokle god smo živi) dovoljno zanimljivih sadržaja koji nam mogu činiti egzistenciju sasvim podnošljivom sve do smrti (čak atraktivnom i „bogatom“). Nije pitanje, dakle, jesu li Veliki Brat, latino-američke ili druge serije, te prenos zasedanja srpskog parlamenta zanimljivi (jer oni to zacelo mogu biti). Pitanje je da li im treba dopustiti da nas uvuku u svoju atraktivnost – da li će sled (već spominjani) kretati od nas samih ka sadržajima ili, pak, od sadržaja koji će determinisati našu odluku šta ćemo doživljavati (šta ćemo živeti u tom trenutku!).
Navedimo ovde još koji „slučaj kiča“. Naročito su prazna praznična sms čestitanja. “Koliko zvezdica na nebu toliko...” banalnosti, dosade i, moram reći, brzometnog brisanja poruke bez da ih i iščitam do kraja. Nekoliko živih, ličnih redaka ne mogu se ni uspoređivati sa takvom “serijskom proizvodnjom i distribucijom”. Posebna je gluparija  “Hristos Voskrese želi porodica...” – formulacija vrlo popularna pri ovdašnjim tv čestitanjima uoči prethodnih nekoliko Uskrsa (biće da se Hrist dvoumi ili da mu je, izgleda, potrebno pripomoći da vaskrsne – da se ne zaboravi i ostane u grobnoj pećini).  
Pravo, dakle, ili veštačko cveće? U čemu je tu kič? Šta je falsifikat originala a šta original falsifikata (Leonardova Mona Liza pretrpela je više restauratornih zahvata)? Čime se okititi – zlatom ili, ipak, bižuterijom? Pitamo se da li je zlato pravo. – Pouzdavamo se u sud stručnjaka (zlatara, umetničkih kritičara, svakovrsnih ljudi od ukusa, takozvanih i samozvanih esteta) – sami, dakle, ne možemo (ili se ne usuđujemo) proceniti i dati vrednosni sud (makar bez univerzalnih pretenzija ustvrditi „meni je to sranje“ ili „za mene to je divno, pravi raj“). Takvo insistiranje na razlici između originala i valjane kopije može upućivati na kič-stanje-svesti. Estetički (i uopšte duhovno) neoformljena svest može i u prizoru egzotične plaže pri zalasku sunca (isečku iz ilustrovanih novina prilepljenom na kuhinjski zid), umetnički doživljavati – „bluditi sobom izvan sebe“. Međutim, sva je prilika da takva svest, na nesreću, nikada neće upoznati divote duhovnog sveta Tomasa Mana ili Ingmara Bergmana – ali to jednako neće moći ni budala spremna da plati rekordnih 104 miliona dolara kako bi posedovala Klimtovo platno (samo zato što je Klimtovo). Pokušaj da se sravne umetničke vrednosti i one tržišne, baš kao i nadmetanje između istinski umetničkih dela – savršeno je nesuvislo i, takođe, kičasto. Prava pravcata „kičerica“.

Ivan Kovač

Naslovi

Popularni Članci