Zaplitanje jezika

  15 januar 2010
Ocenite ovaj članak
(0 glasova)

U nekoliko prethodnih izdanja našeg lista tematizovala se potreba bilingvalnosti (dvojezičnosti) u lokalnoj administraciji.

Potreba bilingvalnosti u svakodnevnoj komunikaciji između ljudi u našoj sredini, međutim, pravo je pitanje.
To što je „ovo Srbija” – meni ne znači ništa. Čovek jednostavno može odlučiti da ne govori jezikom većine. Može, štaviše, odlučiti da se podvrgne zavetu ćutnje. Ukoliko ne postoji lična potreba (ne samo pragmatička) Mađar ne treba da nauči srpski jezik. Ipak – pri tom se ne radi o tobožnjem poštovanju (ili, kasnije ćemo videti, potčinjenosti!) – ne baratati srpskim jezikom (u Srbiji) naprosto je hendikep. Uskratiti sebi mogućnost opštenja s ljudima iz neposredne okoline – neprirodno je i znak duhovnog provincijalizma. Ništa drugo. U tom pogledu, sva je sreća (naša) da se većina Mađara služi srpskim jezikom – prava sreća, usled naše inertnosti.
Ovde su već znamenite „prodavačice u ađanskim pekarama” koje neće (ili ne mogu) da te oslove na srpskom. Mene, naime, nije briga što ne znaju jezik. – Niti ja, nažalost, poznajem njen. Ukoliko ne uspemo pronaći jezik „rukama i nogama” ja neću pojesti burek i to je sve (gazdin gubitak me se ovde ne tiče). Komercijalni razlozi, uzgred rečeno, odavno su iz naših trgovina proterali brkate kasirke (sve je tu ušminkano i lepo udešeno za potrošača).
Kada dođoši – kako ih znaju osloviti tzv. nađoši (sve mašući sertifikatom o dugoj porodičnoj tradiciji na ovim prostorima) – susretnu svog „zema” (zemljaka), oni svojim specifičnim govorom transformišu „našu” Pogaču, makar na tren, u trg ili pašnjak svog zavičaja (izraz izbeglica, uzgred rečeno, posle toliko godina od zbega, otvoreno je pogrdan i emituje zlonamernost, neprihvatanje). Nije izveštačenost ukoliko čovek tom prilikom „udari” govorom svog rodnog kraja makar inače, usled potrebe da bude prihvaćen, pričao „meštanski” (naročito „izdajnički”, na tragu mržnje malih razlika, deluje pojedinost da se odlučuju za „njin” govor a ne naš u tako emotivno ispunjenim prilikama).  
Ključ je u (nepriznatoj) činjenici da nacionalni identitet pojedinca ne mora biti (a počesto i nije!) nepodeljen, čist. Zahtevi higijene! Ipak, bitni su sadržaji svesti (ono što jesmo) a ne ono što tvrdimo da jesmo – stoga mi ne možemo biti budisti ili Eskimi (ili tek u ograničenom smislu možemo), ma kako to duhovito zvučalo ili reaktivno delovalo prilikom popisivanja stanovništva – identitet je kompleks onoga što realno jesmo i onoga što (s nastojanjem ili ne) postajemo. Nema večne (nepromenljive) ideje srpstva. Današnji je Srbin (deleći slabost gotovo čitavog današnjeg sveta), s obzirom na ukupnost sopstvenog identiteta, udaljeniji svom pretku od pre 3-4 veka no današnjem Amerikancu! Evropejstvo, baš kao i amerikanstvo, jeste nadnacionalna kategorija – dilema da li je Srbija u Evropi nije geografsko već vrednosno pitanje. Stoga je, na toj liniji, besmislena zabrinutost hoće li se naš nacionalni identitet moći nositi sa nadnacionalnim (koji upravo primamo). Ideja je da u naš džak osim opanaka ništa drugo ne može stati. A može, i te kako – bez ikakvog „rasrbljavanja”. Može se u isti tren biti i Srbin i Hrvat i Evropejac i domaćin i homoseksualac i navijač „Partizana”. Svaki čovek, naposletku, i jeste složevina identiteta ma i ne bio voljan to priznati (izvanredna je korist upoznati slojeve sopstvenog identiteta – lični, nacionalni, klasni, polni-rodni, opšteljudski – i, što je još važnije, utvrditi njihovu srazmeru).
Postavimo sada pitanje ko raspolaže pravom da nazove jezik kojim govori svojim imenom? Jezik koji koriste Srbi nisu jedino oni stvarali (ako je inicijalno autorstvo ovde uopšte bitno). Njegovi su tvorci i Srbi i Hrvati i Bošnjaci i Crnogorci – svi oni ga, naime, i dalje stvaraju. Štaviše, upravo tvrdnja kako Crnogorci ranije nisu postojali, te da su „nastali od Srba”, omogućuje tim „zabludelim Srbima” da zatraže svoje pravo na jezik kojim govore (s obzirom na svoje nekadašnje učešće u tvorbi). Ovde, međutim, iznova napominjem kako je kontinuitet nacionalnog identiteta najobičnija iluzija (ukoliko nacionalni identitet podrazumeva kontinuitet svojstava jednog naroda kroz stoleća).
Dakle, čak i da Crnogorci vode poreklo od Srba (iako, upravo obratno, ovde svako voli „nabaciti” kako su mu preci odnekud iz Crne Gore) – identitet se spontano ali i s namerom menja, i te novonastale identitete, makar i u svrhe raspoznavanja, valja imenovati. Očevidno je, međutim, da se ovde ne radi tek o pravu na imenovanje jezika već o hegemonističkim nakanama (usled straha od gubljenja sopstvene vrednosti) – o goloj golcatoj hegemoniji jer da je ono drugo, toliko spominjano (crnogorsko) oko zaista u našoj glavi ne bi nam moglo postati bitno koliko i „po' lule duvana” kao što je to danas slučaj. Uzgred rečeno, nešto slično je na delu i u pojavi izvesnog (blesavog, kvazi-estetičkog) automatizma po kome se s hitnošću menja stanica čim se na radiju začuje pesma s mađarskim vokalom.
Nikog, naime, ovde ne čudi što Hrvati uspevaju govoriti hrvatskim jezikom – a nije li to srpski (isti ili međusobno razumljiv) jezik?! Stvar je samorazumljivosti, navike – stoga šta se Crnogorci „izmotavaju” sa nekakvim crnogorskim jezikom i novim glasovima (zapravo sasvim uobičajenim u svakidašnjem govoru) – ś i ź (meko š i ž), na primer u reči śutra (sutra).
Ova su razmatranja o jeziku, uostalom, tek simptom temeljnijeg (i osetljivijeg!) pitanja – šta je našem društvu prvotnije: građanskost ili nacionalnost i, što je bitno, u kojoj meri? Šta da se, usled ma kojih poriva (seksualno-porodičnih ili političkih), populacija Mađara u Srbiji strmoglavo poveća?! Da li bi i kako ovo društvo trebalo da „odreaguje”? Da li je uopšte dozvoljeno Mađarima ili, recimo, Romima, da se ovde do u beskraj reprodukuju? Dičimo se vojvođanskom multikulturalnošću (26 nacija) a da li je pri tom ipak nužno da Srbi budu većinski narod? Nijedan odgovor nije zastrašujuć (stvar je primata vrednosti od kojih svaka pronalazi mesto u savremenom društvu) – međutim, treba ga otvoreno dati a ne mistifikovati svojevrsnim „jezičkim zaplitanjima jezika”.

Ivan Kovač

Naslovi

Popularni Članci