Novi pasus: Ajmo, ajde do vraga

  25 decembar 2009
Ocenite ovaj članak
(0 glasova)

Sila i nasilje ne mogu biti zlo po sebi. Protiv državnog aparata, ukoliko je tlačilački, valja podići glavu. I pesnicu! Radništvo je (smlavljeno rezignacijom) spremno tek da otkida sebi prste, da se izgladnjuje i mrzne na pruzi – u autodestrukciji i (nažalost valjanoj) svesti da ovo društvo sem Evrope i njenog modela nizašta bolje i pametnije ne zna i ne ume (te će biti prava sreća ako se pod njim i uspe ujarmiti).

Navijački huligani, međutim, ne dižu glavu (misao) – jer su bezglavi (besmisleni) – premda njihov bes nije samo njihov (posredi je do paroksizma dovedeno (ne)raspoloženje čitave ovdašnje omladine). Pesnica je podignuta ali, pritom, ne zna se kud će udariti. Bunt, kritika i energična beskompromisnost koji po definiciji pripadaju „mladoj glavi“, narušavaju se i sasvim kaljaju napadima na autorku „Insajdera“, Brankicu Stanković. Navijači (i uopšte mladi), očito je, zagubljeni su i dezorijentisani. Pa zar je, primerice, postojanje „pedera“ najveća tegoba u  njihovim životima (oni ih i tako brkaju sa strancima)?!
U svojoj bezglavosti, navijači, poput „pene na talasu“, bivaju upotrebljavani. To, svakako, njima ne smeta. Oni su čista energija, bes koji treba ispoljiti. Nasilje na koje se odlučuju lišeno je cilja. Njihove su vođe (naročito vođe ekstremnih desničarskih frakcija) zapravo tek koordinatori koji u svojoj neharizmatičnosti i idejnom bledilu nikoga ne uspevaju nagnati na akciju (ako za nju već ne postoji spremnost). U intervjuima, kako vidimo, oni petljaju, uzmiču, migolje, i pritom se zlokobno smejulje. Bez petlje da stanu iza svojih ideja i „akcija“ (koje su, zapravo, obesmišljene) – čin političkog (subverzivnog) aktivizma spao je na puku lomljavu, krljanje, mahnitanje.  
Kamenovati ambasadu – što da ne?! Ta zar „srce iz grudiju“ nije iščupano? Treba li pognuti šiju pred imperatorovom čizmom? Jesmo li glodari ili ljudi? Ali, gle! Naše srce, međutim, nekim čudom i dalje nesmetano kuca. Nije iščupano! – Ni tada nas, naime, muka Kosova nije mnogo tangirala a kamoli danas (i čini to sve slabije!). Državu takođe. Ali država ne prestaje da „brljavi“ o Kosovu. Kosovo je Srbija ali nedavna pogibija petnaest kosovskih Albanaca (a nisu li oni naši „zemljaci“?) nije dovoljno ozbiljna da se utopljenicima oda pošta Danom žalosti ili na kakav drugi način. Proces pred Međunarodnim sudom pravde, čini se, prava je automatizovana lakrdija – tu pljušte „suve“ pravne argumentacije u savršeno (slučajnoj!) pravilnosti: stručnjaci koji diskutuju „pro“ otcepljenja sasvim slučajno predstavljaju zemlje koje su priznale Kosovo dok stručnjaci koji diskutuju „contra“ otcepljenja isto tako slučajno predstavljaju zemlje koje se protive njegovoj nezavisnosti. Kako je to, međutim, moguće kad je priznanje/nepriznanje Kosova tekuća politička odluka koja sa pravnom naukom nema mnogo veze (niti to iko tvrdi)?
Biti deo mnoštva, nema sumnje, istinsko je blaženstvo. Zadovoljstvo praćenja sportskog meča (a to je sublimacija prirodne potrebe da se učestvuje u borbi), kidanja grla u pesmi i skandiranju, čupanja kose, te i psovanja (što da ne!) nikakav angažman u beskrvnim nevladinim organizacijama ili omladinskim centrima i radionicama (i ostalim „projekatskim“ tričarijama) mladoj osobi ne može nadomestiti. Moram reći, plakao bih od sreće kada bih začuo mlade (i bio među njima) kako ulicama hrle u hiljadama (snaga!) i pevaju Internacionalu ili Šilerovu Odu radosti. Navijači, međutim, u svojim pesmama većma sikću na onog Drugog (grobar na deliju ili, kada igra nacionalni tim, četnik na ustašu – i obratno), a sve manje slave svoj klub i (u svesnoj pristrasnosti) „kuju ga u zvezde“. Ne čuje se počesto iz usta navijača „volim Partizan crno-bele boje“ ili „mladići borovi, devojke jele“. To, ipak, ne znači da je Džajić bio u krivu kada je sa „čistog kosmopolitskog stajališta“ ustvrdio kako bi voleo da Partizan u evropskim mečevima uvek pretrpi gadan poraz.   
Jedan od vođa nemačkog RAF-a, Andreas Bader, 1968. zapalio je robnu kuću i na obližnjem zidu ispisao kako je „bolje spaljivati robne kuće nego kupovati u njima“. Ulrike Majnhof, njegova saradnica u urbanoj gerili (pre toga eminentan publicista), pisala je da su „policajci svinje, da su, zapravo, gori od svinja; čovek postaje drugačiji kada navuče uniformu; čim je u uniformi, čovek postaje legitimna meta revolucionara.“ RAF je, međutim, nalazio podršku i uporište u nemačkom društvu, pre svega u nemačkoj omladini. Identifikujući društvene nepravde nastojao ih je sprečiti – neefikasno, nažalost. „Naši“ nasilnici (navijači kao socijalna grupa) kidišu tamo-amo i nasrću bezglavo. Nemaju dugoročne ciljeve i plan, niti socijalnu svest (naše radništvo izgleda smatra da su klase stvar prošlosti), a društvo ih se – s punim pravom – gnuša. Oni nisu anarhisti, nisu levičari niti desničari, nisu antiglobalisti, nisu čak ni „zeleni“, ali mogu biti sve to po potrebi – jer nisu ništa. Nisu socijalni pokret niti urbana gerila već oslepljeni levijatan (čudovišni kvantum energije) koji zbog Kosova razbija prodavnice i drpiše a zbog Srbije prebija strance i preti novinarima.
Jedna izreka, bolno suluda i uverljiva u isto vreme, veli kako dvadesetogodišnjak koji nije buntovan nema srca, a tridesetogodišnjak koji nije deo sistema nema mozga. Evropa je, kako izgleda, obećana zemlja (Eldorado) u kojoj će sve naše tegobe prestati. Možebiti. To sada nije naročito važno. Treba, naime, živeti u međuvremenu – s dostojanstvom shodnim čoveku i punim plućima. Dvadesetogodišnjaci će, u suprotnom, postati tridesetogodišnjaci, postaće proćelavi i debeloguzi, zapašće u apatiju ili se prilepiti uz sistem, a dragocena energija (i tvrda petlja iza nje) biće proćerdana. Od mladalačke energije i bunta ne treba zazirati (od nečeg sličnog je i Novi Beograd podignut). Nadajmo se, stoga, da će ovaj beslovesni krik protiv zapostavljenosti i životarenja biti posredovan razumom (mladalački svežim a ne staračkim!) i udariti na stranu (samo)afirmacije života a ne njegovog potiranja.

Ivan Kovač

Naslovi

Popularni Članci