Novi pasus: Naše pravoslavno „vjeruju”

  04 decembar 2009
Ocenite ovaj članak
(0 glasova)

U Novom Sadu, pozadi Srpskog narodnog pozorišta, nalazi se Uspenska crkva. Na levom zidu priprate (predvorja crkve) okačena je slika - poster slepljen na drvenu dasku - pod parolom „Novi Irod”.

Jevanđelsko predanje judejskog kralja Iroda prikazuje kao krvoloka koji je naredio pokolj dece kako bi sprečio tek rođenog Isusa da postane kralj i sveopšti spasitelj. U novosadskoj Uspenskoj crkvi „savremeni Irod” je ginekolog koji vrši abortus! Vitlajući mačem ispred hrpe okrvavljenih dečijih udova, on iščekuje nove klijentkinje (odreda prostitutke) da mu pristupe. Ovakva eksplicitnost - za prosečnog pravoslavnog vernika gotovo nesnosna i neverovatna - nažalost, krajnje je retka u mislećoj praksi Srpske pravoslavne crkve. Vernicima se prećutkuje - a zar nije bitno, štaviše smrtno ozbiljno, da li se pokraj njih (u ginekološkim ordinacijama) svakodnevno vrše pokolji, sistematska uništavanja ljudi? Vernik nastoji da ne prekrši božanski zakon (Jehovin svedok, držeći da je u krvi sedište duše, ne prihvata transfuziju).
Ukoliko se duša obrazuje u trenutku združivanja spermatozoida i jajne ćelije (o preciznim okolnostima nastajanja duše teolozi i dalje diskutuju), tada abortus nesumnjivo predstavlja ubistvo. Ova je pretpostavka, međutim, sasvim sumnjiva, da ne kažem budalasta - čak i većini današnjih vernika - te crkva radije izbegava otvorene kolizije (sukobe) sa mišljenjem koje preovladava umesto da ga pokuša izmeniti.
Obratimo pažnju na reči patrijarha Pavla „budimo ljudi” (možemo očekivati da će sasvim uskoro prigodne „knjige bisera” patrijarha Pavla preplaviti tezge uz značajan „komercijalni uspeh”). Naime, one, same za sebe, ne govore mnogo - deluju prazno. Šta znači biti čovek i, što je teže odgovoriti, kako primeniti to određenje na pojedinačne praktične slučajeve i primere? Uput „budimo ljudi” jeste upozorenje da se preispitamo - da taj pojam ne prihvatimo samorazumljivim, niti da ga od drugih preuzmemo (upravo je 90-tih umnogome važilo da biti Srbin već znači biti čovek). Zapravo, ove reči dobijaju „na težini” jedino s obzirom na gotovo herojski egzistencijalni modus njihovog autora - pokojni patrijarh, na kraju krajeva, i nije bio „interesantan” svojim teološkim (čak i religioznim) dostignućima, već svojim načinom postojanja - današnjem čoveku (pa i verniku) nepojamnim.
Način njegovog životnog držanja shvaćen je kao nedostižan - proglašavamo ga svecem ne želeći da prihvatimo odgovornost (svest da smo slobodni i sami napraviti od života svojevrsno čudo). Njegova smrt bila je prilika da nam pred očima (i dušom) na trenutak promine jedan egzistencijalni modus. Ljudi su se postideli na trenutak sebe samih. I ništa. Tren je prošao. Patrijarh Pavle je sahranjen i mi se više ne stidimo.
On je bio i ostao marginalac - u pastvi čak i više nego u samoj crkvi (kako se obično drži). Njegovim će primerom malo ko poći. Štaviše, sa stajališta aktuelnih vrednosti našega (divlje kapitalističkog) društva on je, naime, bio budala! Kusati suvog hleba i kašu od koprive, a biti u prilici svakodnevno se puniti kavijarom i ćurećim medaljonima ili bauljati peške, a imati na raspolaganju skupoceni vozni park - stvar je anahronizma, nesporazuma, čudaštva. Namesto da ščepa ono što ima ovde i sada, čovek se zamlaćuje nečim onostranim (neočevidnim).
Stiče se utisak (a to je možda i najveće priznanje čoveku koji život posveti bogu) da je Gojko Stojčević, kako je patrijarhu svetovno ime, ostvario pravu ispunjenu egzistenciju makar nikakav bog „ne sedeo na oblaku”.
Crkva ne tera vernika da misli, ne muči ga pitanjima (ona, doduše, „udara” na osećajnost ali je sa teološke ravni umnogome skliznula na političku gde je, na veliku žalost, po mišljenju ovog naroda bila u moći ponuditi znatno plodnija i prijemčivija rešenja i odgovore). Naprosto, ona ne želi nikoga da odbije sa svog praga - ali ne zato što  „nema srca”, već stoga što svoju snagu isključivo vidi u brojnosti stada.
Crkva traži površnost od svog vernika. Lenj, zamašćen mozak, dakle (i nešto para). Govori li išta kada o nekome čujemo da je vernik Srpske pravoslavne crkve? Ne mnogo, čini mi se. Okvir je preširok - tu sve prolazi, sve može. Crkva nije imala petlju (a možda ni dovoljno snage) da jasno i razgovetno izloži vernicima svoje mišljenje o pojedinim (svakodnevnim) životnim pitanjima - ma kako ono nepopularno bilo. I time je upravo verniku naštetila, i stanju njegove vere. „Stvari vere” uzimaju se jedino uz uslov, neozbiljno, simbolično (naime tradicionalno!) - posvećeno vino nije tek u simboličnom (bajkovitom) smislu krv Isusova već je ono to zaista (putem transsupstancijacije - suština se promenila ali ne i pojavnost).
Uspenska crkva, stoga, zaslužuje (i pored brutalnosti i primitivnosti svoje poruke) priznanje zbog doslednosti i spremnosti da otvoreno izlaže svoja uverenja.

Ivan Kovač

Više iz ove kategorije « Novi pasus: Mladi, bez daha

Naslovi

Popularni Članci