Predsednik Ibi i naše odrastanje

  07 februar 2014
Ocenite ovaj članak
(0 glasova)

U Srbiji je, čini se, na snazi demokratija u doslovnom smislu. Tu upravo vlada narod, najobičniji pučani.

Naime, umesto da narod vode ili, kako se to eufemistički kaže, predstavljaju iole bolji, ako ne obrazovaniji i sposobniji, a ono principijelniji i časniji ljudi, njega predvode oni koji kao da su nasumice, metodom slučajnog uzorka, dovučeni s ulice i posednuti u fotelje. Nisam siguran da li je ovaj narod dobio vlast kakvu zaslužuje, kako se to sentenciozno morališe, ali je svakako dobio vlast na svoju sliku i priliku. Najgori prosek.
Posebno je to očito u slučaju predsednika Nikolića (u daljem tekstu Toma, s obzirom da je ovo s predsednikom rogobatno, nekako neprilično). U izvesnom smislu, štaviše, Toma nije vođa, već upravo onaj koga vode. Naravno, ne vodi njega narod, već pozicija u kojoj se sticajem okolnosti, eto, zadesio. Tako je Toma dobio priliku da pljuvačke i psovačke parlamentarne angažmane zameni učešćem na zasedanjima UN-a gde učtivo i s dostojanstvenim cvikerom drži govore (pri čemu mu ne pada na pamet da tamošnju skupštinu shvati kao kafanu), odnosno odlascima na Mendelinu sahranu, na različite svetske samite i susrete. Uvek u najboljem društvu. Umesto, dakle, da on sam emancipuje narod, da prednjači mudrošću i zrelošću, da vodi, narod je njega, tako što ga je izabrao, doveo u situaciju da se emancipuje, takoreći upisao ga u školu.
Baš kao i jedan drugi vođa ibijevskog kvaliteta, Šojić iz Pavićeve „Bele lađe“, i Toma prijanja za srce dok, recimo, u prijatnoj tremi iščekujemo šta će sledeće tresnuti tokom predsedničkih obraćanja, uopšte, kada posmatramo kako opanke zamenjuje italijanskim cipelama, dok se ogrubelo stopalo s praotačkim inatom i dalje opire. Ali je, kao i Šojić (koji je u seriji ipak prikazan odveć bezazlenim), pre svega opasan. Ne samo zato što je Toma diploma ili Toma gaf, kako se već čitav narod sprda, istovremeno i opskurni Toma zarđala kašika, odnosno Toma četnički vojvoda, nego zato što svako malo našteti društvu, opstruirajući njegov napredak (poslednja šteta je organizovanje magijskog obreda o Božiću sa pravoslavnim žrecima u zgradi predsedništva).
Tomina lična politička tranzicija (da ne kažem odrastanje) odgovara ukupnoj društvenoj tranziciji, sporoj i tegobnoj. Čini se da je u tome smisao one mudrolije, danas u opticaju, da oni koji su sve to zamesili devedesetih treba to i da pokusaju. Krug se, kažu, mora simbolički zatvoriti. Ali oni koji kusaju (da bi lepo porasli) i oni koji krug zatvaraju nisu naprosto mračna trijada (srpska, ne kineska) iz devedesetih – Vučić, Nikolić, Dačić – već, pre svih, sam narod. Dok gledamo kako se gadljivo rukuju sa Tačijem, dok se kiselo cmakaju sa Eštonovom, ili dok se fanovski milke sa Obamom, odnosno dok hapse tajkune i, evo, ubice novinara Ćuruvije, krug se ne zatvara tek simbolički, već u psihološkom smislu upravo doslovno. Srbija se vraća na mesto zločina, u prošlost u kojoj je neurotično zapela.
Da li su Đinđić i neki drugi bili bolji od proseka, tada vrlo visokog, usled petooktobarskog entuzijazma – ne znam. U svakom slučaju društvo je išlo napred. Ljudi koji su potom dolazili nisu, međutim, bili kadri i naprosto rešeni da nastave reforme, a kada je kritični trenutak prošao, ni sam narod više nije bio spreman za to, te je klizio u regresiju. Narod od tada više nije bio spreman ni da krene za boljim od sebe, ako je takvih među političarima uopšte i bilo. Srećom, prave naše vođe i staratelji, oni inostrani, nisu dozvolili da iz krize odrastanja naše društvo neurotično prebegne u regresiju, u reakcionarstvo, te su spomenutu trijadu naterali da nastavi sa društvenim reformama. – Dakle, Vučića, Nikolića, Dačića, našu sliku i priliku, naš prosek, s dugim, aligatorskim repovima iz devedesetih, konačno, naš jedini uzor zbog koga je narod bio spreman krenuti napred, podržavši odluke koje sam ne odobrava.

Ivan Kovač

Naslovi

Popularni Članci