Novi pasus: Samosvest uz šniclu

  09 oktobar 2014
Ocenite ovaj članak
(1 Glas)

Pun značaj gradske samosvesti shvatio sam, ili pre doživeo, vraćajući se jednom prilikom iz Tašmajdanskog parka gde sam sa kolegama s faksa dovršavao poslednje pijane diskusije pred razilaženje. Svanjivalo je, i u glavi mi je, pospanoj i čiloj istovremeno, najednom zasvirala pesma „Dobro jutro“ „Riblje čorbe“. I pre i posle toga, naravno, uživao sam u muzici, literaturi i filmovima u kojima je Beograd imao zapaženu ulogu. Ne sećam se da li su i čistači u žutom tom prilikom ulice prali, no, baš tada sam shvatio privilegiju življenja u mestu i vremenu koje samosvest, u ovom slučaju umetnička, ne samo da odražava, već i profinjuje, oduhovljuje, upravo stvara.


Samosvest Bečeja prilično je zbrkana, pri tom i oskudna. Što se tiče samosvesti kao odraza tj. refleksije – tu se ne ide dalje od patetičnog lamentiraja profesionalnih bečejologa nad naopakim mentalitetom ovdašnjih žitelja, prevashodno nad njihovom pasivnošću (sebe, naravno, uredno isključuju iz tog letargičnog skupa). Što se, pak, tiče umetničke samosvesti, stvar je, možebiti, još nepovoljnija. Ipak, verovatno najblistaviji izuzetak je grupa „Eva Braun“, ne tek zbog pesme „Bečej noću“, već sveukupne njene umetnosti koja je, bar što se mene tiče, postala neizbrisiv deo identiteta ovog grada, sugerišući mnoge tonove kojima ga doživljavam.


Kada je reč o bečejskim slikarima, njihov doprinos samosvesti grada najčešće se svodi na otužno predvidljive, dozlaboga dosadne dekorativne mazarije s lokalnim motivima. Izuzetaka, srećom, i ovde ima. Jedan od njih je slika Tibora Šipoša koju je, kako su preneli mediji, na prigodnoj svečanosti autor poklonio svojim sugrađanima. I pored neizbežnih tornjeva i Tise, ovo ulje na dasci velikog formata, širokih, gustih nanosa jarkog kolorita, sasvim je uspelo delo. Ovde, ipak, ne nameravam pobliže razmatrati njegove umetničke osobenosti, niti pitanje očito pretencioznog karaktera svečanosti na kojoj je umetnik, kako je rečeno, darovao sugrađane. Pozabaviću se tek okolnošću da je slika darovana Bečejcima na taj način što je izložena u jednom bečejskom restoranu.


Gradska panorama na zidu restorana „Panorama“ – uistinu prigodno zvuči. Bečejci se, međutim, bar koliko je meni poznato, ne mogu svesti na klijentelu nekog restorana. Ne jedino usled različitosti ukusa, gastronomskih preferencija, već naprosto jer nemaju svi priliku (čitaj: novca) da jedu u restoranu. S obzirom da je slika umetnički uspela, dobro je da je predata javnosti! Međutim, ne možemo govoriti o daru sugrađanima – kao što bismo mogli da je slika izložena u holu ambulante, pozorišta, biblioteke ili opštinske zgrade – već tek daru gostima spomenutog restorana. U suprotnom, naime, to bi značilo da su i autori slika koje ulepšavaju enterijer drugih ovdašnjih restorana i ugostiteljskih objekata takođe zadužili Bečejce. Ili, možebiti, autor smatra da sliku daruje Bečejcima samim tim što je na njoj motiv Bečeja?!


Osim toga, previđa se komercijalni i konzumeristički, upravo suštinski, aspekt stvari. Naslikana panorama Bečeja – ma kako pri tom njen autor mogao biti dobronameran i velikodušan – postaje banalno sredstvo podsticanja apetita i dobrog varenja kod gostiju restorana. Umetnost tu, dakle, zadobija aperitivnu i digestivnu funkciju, nudeći prijatno odmorište pogledu između dva zalogaja. – Baš kao što su suštinski komercijalne i postavke u „Klubu 4“, bez obzira na inače hvalevrednu muzejsku misiju ovog lokala čiji je jedan zid odnedavno posvećen upravo „Evi Braun“, što je, treba reći, novi i značajan prilog samosvesti našeg grada.

Ivan Kovač

Više iz ove kategorije Novi pasus: „Cimeri“ »

Naslovi

Popularni Članci