Vremeplov: Rat je bio bolji?

  21 april 2016
Ocenite ovaj članak
(0 glasova)

Svojevremeno je Miloš Crnjanski u polemici sa pacifistima tvrdio da su isti „oklevetali rat“, da je njihova antiratna propaganda jadna i jednostrana kad ne vide da rat ima i svoju svetlu stranu, jer u narodu gaji plemenite ratničke osobine, te da zbog toga zajednica namučena kao naša treba da čuva uspomene na slavne bitke, ratnike i vojničke tradicije.

Rat o kome je govorio Crnjanski, uz sve strahote, žrtve i užasne posledice imao je i poštovao neka pravila, vojnički obraz, ratne konvencije. Imao je svoje junake, veličanstvene podvige, zapamćena herojstva. Ljudskim postupcima u ratu ne upravlja samo monstruozno i zlo biće, znao je to Crnjanski, niti samo ogoljeni strah. U surovim ratnim iskušenjima čovek ne pokazuje samo koliko je slabo, povodljivo i zastrašeno stvorenje, on je u stanju da učini i divljenja dostojan podvig, istinsku samilost i ljubav.
Gotovo deset godina, koliko se sa prekidima vode oružani sukobi na prostorima bivše Jugoslavije, za posledicu imaju stotine mrtvih i ranjenih, milione raseljenih, razorene gradove, naselja, srušene crkve i džamije. Sukobi će biti zapamćeni po zverstvima na ratištima i oko njih, po stratištima, zbegovima, paljevinama, po logorima, po bahatosti vlastodržaca i komandanata. Pa i po licemerstvu tobožnjih opozicionara, po cinizmu i ravnodušnosti međunarodnih faktora i posmatrača. U ratnim uslovima gradovi i ljudi bili su na meti snajpera, bombi, topova, mina, tenkova i aviona, na meti podvala i laži, primitivnih partijskih ideja, neimaštine, bolesti i gladi.
Ono jedino što ovi ratni sukobi nisu mogli da pokažu jesu - herojski podvizi, ratni junaci, viteški postupci. Nema čuvenih, odlučujućih bitaka veštih stratega. Nema Vučjeg dola, nema Kolubarske bitke vođene kao iz udžbenika. Koja će se to bitka slaviti svake godine poput Mojkovačke? Gde su Save Kovačevići i Sime Šolaje? A Sinđelić? A Čegar? Možemo li nekoga prepoznati kao mudrog Živojina Mišića zabrinutog za sudbinu svakog vojnika? Kamo nestade duh Stepe Stepenovića, politička veština Koče Popovića? Ima li negde Zelengore, Sutjeske? Prođe li negde bar veliki transport? Sruši li ko most da spase ranjenike? Možemo li naći primer čojstva sličnog onom nemačkog vojnika Šulca koji je odbio da strelja rodoljube? Ili podvig onog ruskog vojnika koji je svojim telom spasao berlinsku devojčicu od eksplozije bombe, žrtvujući pritom sopstveni život!? Ni „agresori“ ni „žrtve“ nemaju svoje slavne vojskovođe i ratnike. U ovim sukobima nisu ginuli junaci već brojevi. Umesto podviga oslobođenja rat je doneo užas destrukcije: masovne egzekucije, spaljene leševe, nove krematorije, silovanja, pljačke.
Odsustvo dobre volje i želje za sporazumom i kompromisom, odbijanje da se po svaku cenu zaustavi zlo seme nacionalne mržnje, nespremnost da se čuje glas razuma i upozorenja doveli su do rata. A rat je proizveo nekrofilnu političku mržnju, sumrak duha, egzistencijalne strahove, avete bezizlaza i pretnju izopštenja iz civilizovane zajednice.
Zato valjda u istoriji ove zemlje nikada nije bilo teže govoriti o njenoj budućnosti nego što je to teško danas.

Svetislav Travica

(Objavljeno u Bečejskom mozaiku, broj 16, 10. oktobar 1998. godine)

Naslovi

Popularni Članci