Novi pasus: Otvoreni prozor

  03 oktobar 2014
Ocenite ovaj članak
(0 glasova)

Uskoro će biti godinu dana kako sam televiziju proterao iz doma. Dobro, nije to baš bio neki nasilni akt – nisam, razdražen tolikim stupidarijama sa ekrana, zafrljačio televizor kroz prozor ili štogod slično. Kada sam konačno otperjao iz roditeljskog gnezda, naprosto sam rešio da ne pribavljam televizor. A ni „cimerka“ nije imala ništa protiv. Moram priznati da sam silno uživao kada bi se naši posetioci posle nekog vremena u čudu zapitali gde nam je televizor, takoreći ognjište naših dana, a ja im objašnjavao škropeći se, pa i plutajući u samohvaljenju/samokvarenju, kako odlučih da se kurtališem bede koja, na polzu vladajućih struktura, čini da mozak atrofira. Ukratko, nadimao sam se – a ko će ga znati da li se i sada ne nadimam – tašt što istupih iz stada koje se i dalje krotko napasa na televizijskim pašnjacima. Razloga za nadmenost, međutim, nema. Umesto da sam umerenije i smislenije koristio televiziju – a po običaju nisam tražio neki poseban sadržaj, emisiju, naprosto sam uživao da piljim u tv – bejah prinuđen, labilan poput lečenog alkoholičara, da je neopozivo proteram.

 

Familija je, očigledno smatrajući da „cimerka“ i ja živimo u nekoj zemunici, u više navrata prosvetiteljski pokušala da nam obezbedi tzv. prozor u svet, nešto slično Svetom Savi koji je, kako jedna pričica kaže, pravio prozore na nastambama zatucanom narodu, zapravo toliko umobolnom da je mrak do tada izgonio vedrima. Međutim, imamo internet, a sa tog prozora se neuporedivo više i dalje vidi i, što je presudno, taj prozor se otvara. Internet je, naime, interaktivan, neuporedivo demokratičniji medij od televizije – korisnik sam određuje izvore informacija, a i sam može postati izvor. Štaviše, internet je potencijalno revolucionaran instrument, individualno i društveno. Doduše, u Srbiji je još nedovoljno dostupan, iako se u pojedinim zemljama – isprva u Finskoj – internet, odnosno pristup brzom internetu, smatra osnovnim ljudskim pravom. Naravno, čovekovo je pravo da bude informisan, da komunicira, da se okuplja i udružuje, a ne internet kao takav, iako su pobrojane prakse ogromnom broju ljudi danas upravo nezamislive bez interneta. Slična koještarija su raznorazna novokomponovana „ljudska prava“, poput pre nekoliko godina proglašenog ljudskog prava na turizam.


Internet je neiscrpan, u istoriji čovečanstva nezapamćen, izvor saznanja i kulturnih sadržaja (ne tako davno raspametio sam se mogućnošću da mi, posle nekoliko klikova, postanu dostupni takvi filmski rariteti zbog kojih su ljubitelji i proučavaoci sedme umetnosti svojevremeno morali pohoditi kinoteke širom sveta). Moguće je, isto tako, komunicirati sa ljudima diljem planete, razmenjivati recepte sa meksičkim domaćicama ili, recimo, upuštati se u sajber hopa-cupa sa japancima. A i protesti se sve više iniciraju i organizuju preko društvenih mreža (takozvane fejsbuk i tviter revolucije).
Međutim, baš kao što je za politički sistem nedovoljno to što je formalno demokratski, budući da se može izroditi u tiraniju većine, demokratičnost interneta takođe nije dovoljna. U oba slučaja neophodna je i naša prosvećenost – kako bi se prave stvari izabirale. Mogućnosti su, dakle, neiscrpne, međutim, suštinski neiskorišćene. Napokon, informisanost, toliko olakšana internetom, ne znači, nažalost, i prosvećenost. Bilo kako bilo, participacija građana je sve veća, javni prostor se širi, nastaju alternativne javnosti – ona s Fejsbuka bi uskoro mogla postati uticajnija od televizijske (nepobitno je da, recimo, Dnevnik 2 na RTS-u ni približno nema nekadašnji institucionalni karakter). Štaviše, počinju se nazirati i mogućnosti neposredne demokratije – s obzirom da internet čini mogućim okupljanje ogromnog (beskonačnog!) broja ljudi na istom mestu u isto vreme (premda je nejasno kako bi se glasovi prebrojavali) – baš kao nekada na atinskoj agori.

Ivan Kovač

Naslovi

Popularni Članci