Odštampajte ovu stranicu

Odgovor na reagovanje: Antifašističke babe i žabe

  14 novembar 2014
Ocenite ovaj članak
(0 glasova)

U prošlom broju „Mozaika“ objavljeno je reagovanje Siniše Tomića na članak „I nasiljem na fašizam“ u kome sam pisao o antifašističkoj tribini održanoj u Pozorišnom klubu, a čiji je Tomić bio jedan od organizatora. Premda sam u reagovanju u više navrata označen kao zlonameran, verujem da se ne bih obazirao na prigovore koji su mi stavljeni, da predmet o kome je reč nije u toj meri danas relevantan, te da i sam nisam intimno zainteresovan za njega. Ne bih se obazirao, jer su prigovori odreda nesuvisli. Tomić, naime, isprva prigovara da je „zlonamerno u prvi plan izbacivati privatni život učesnika tribine“ – međutim, to što je Zorana Petakova zbog izjave date u jednoj televizijskoj emisiji tužio episkop Irinej Bulović nije nikakav privatluk (ako bi se domen privatnosti rastegnuo na sve ono što se odražava na nečiji privatni život, to bi značilo da bi i, recimo, objavljivanje visine plata direktora u javnim preduzećima bilo mešanje u njihove privatne stvari s obzirom da se paretine koje dobijaju itekako odražavaju na njihov privatni život), tim više što je Petakov ispravno uočio klerikalizam koji opterećuje naše društvo, a koji i sama osuda dokazuje, posebno sudijino urnebesno bogonadahnuto obrazloženje presude. Tomić potom stavlja primedbu i na naslov teksta koji navodno sugeriše da su „antifašisti podjednaki nasilnici kao i nacisti protiv kojih se bore“.


Vrlo je teško, naravno, braniti se od optužbe za zlonamernost. I sam bih mogao, da želim biti zlonameran, pretpostaviti da je interpretiranje teksta koji sam napisao bilo zlonamerno – da je, recimo, hotimice načinjen previd veznika kojim započinje njegov naslov. Čini se, ipak, da je središnji problem kognitivne prirode, da je razlog nesuglasice naprosto pojmovna zbrka, ali brkanje temeljnije od nerazlikovanja domena privatnog i javnog. Čini se da Tomić, iako organizator antifašističke tribine, na čemu mu svakako treba čestitati, nije sasvim siguran šta je to zapravo antifašizam. On drži da je „javnosti insinuirano da su antifašisti nekakva incidentna i devijantna lica“ stoga što je u tekstu apostrofirana izjava jednog od učesnika tribine, Daška Milinovića, da antifašisti ne prežu i od prebijanja fašista. Antifašizam, međutim, ne može biti miroljubiv, naprosto zato što ni fašizam to nije! Upravo je Milinovićeva debela petlja da to otvoreno primeti bila najznačajniji momenat tribine. I ako se antifašisti pored nasilnih fašistoidnih i otvoreno fašističkih „budala“, kako ih je istom prilikom Milinović oslovio, drže miroljubivo, i sami će nužno ispasti budale, ako ne i malodušnici.


Ulice s imenima antifašista se preimenuju, uništavaju se i uklanjaju partizanski spomenici, ili ih naprosto kradu i prodaju na otpadu poput bista revolucionara ispred bečejskih osnovnih škola, bez ikakvog izgleda da će biti vraćene, kamoli ponovo vajane. Međutim, pored žalosne činjenice istorijskog revizionizma, nevolja je i što se antifašizam danas relativizuje, što mu se rasteže značenje, čime se otupljuje i čini bezopasnim poput male mace. Antifašistički aktivizam se poistovećuje sa zagovaranjem multikulturalizma, multikonfesionalnosti i drugih multi-vitaminskih tralalalanja. Takvi širokoumni i širokogrudi „antifašisti“ iz nevladinih organizacija i udruženja građana slobodno neka vode radionice i školice tolerancije, neka ispredaju pričancije, neka pišu projekte, jer to je sve fino i cakano – antifašisti će, međutim, za to vreme morati da se obračunavaju sa stvarnim fašizmom. Štaviše, antifašistička „incidentnost i devijantnost“ predstavljaju danas takoreći meru naše ljudskosti, te ih se nipošto ne treba stideti.


Nosioci fašizma, pri tom, nisu samo budale koje premlaćuju homoseksualce, mrze Rome i razbijaju pekare Albanaca. Pravi nosilac fašizma je kapitalizam, odnosno država koja obezbeđuje kapitalističko izrabljivanje, koja narode vodi u rat, uopšte ugrožava im zdravlje i dobrobit, a sve zarad profita privatnih kompanija. Fašizam, napokon, uopšte ne mora praviti razliku između belaca i crnaca, heteroseksualaca i homoseksualaca, Srba i Hrvata itd. – kapital ih obično sve podjednako tlači, bez imalo diskriminacije.


Antifašista koji se libi nasilja, koji je po svaku cenu tolerantan prema onima koji gaze toleranciju, antifašista u belim rukavicama, a ne u bokserskim, promašuje ne samo disciplinu, nego i bit antifašističke ideologije. Štaviše, ukoliko stoji teza da je uzročnik fašizma čelična sprega države i krupnog privatnog kapitala, antifašisti će pored spomenutih budala kad-tad biti primorani suprotstaviti se i neuporedivo jačem protivniku, a taj protivnik se može poraziti jedino revolucijom, koje, žao mi je što to moram reći, naprosto nema bez nasilja.


Ivan Kovač