Muva na zidu (1)

  28 januar 2011
Ocenite ovaj članak
(0 glasova)

Pre dva-tri meseca pisao sam o knjizi „Sveto pismo, nauka i stvarnost”, naučno-literarnom prvencu Bečejca Lasla Lukača (možete je potražiti u javnoj biblioteci).

Tom prilikom, utvrdivši autorov samosvojan i kritički nastrojen duh, obratio sam pažnju na pojedinost iz autobiografske crtice – Lukačevu intrigantnu političku, uopšte društveno angažovanu, korespondenciju. U međuvremenu sam ga posetio i pobliže se obavestio o njegovom pregnuću i (ne)uspehu u sudaru sa različitim sistemima i okoštalim obrascima mišljenja. Bez mnogo snebivanja, Lukač je svoje apele, sugestije i molbe upućivao redom različitim moćnicima – od ovdašnjih (ponajviše Titu, ali i Šešelju, Nikoliću i Vučiću, Miloševiću i Dačiću, te patrijarhu Pavlu), do svetskih (papi Pavlu VI, Mao Ce Tungu, Ronaldu Reganu, Sadamu Huseinu, Baraku Obami). Budući da je od 1958. godine pa do dana današnjeg ispisao i odaslao na stotine pisama, nema sumnje da je zagovornik mišljenja kako je moguće da pojedinac, makar i u neznatnom smislu, sprovede uticaj na tokove visoke politike – da ne mora nužno biti statist (svakako ne topovsko meso) na sceni svetske istorije. Lukač, međutim, ističe da je jedino Tito posedovao apsolutni sluh za njegova „gledišta i rešenja”, i da nakon njega među moćnim adresantima obično nije nailazio na dovoljno razumevanja.
Može li, dakle, „mali čovek” umešati prste i izboriti se za svoj komadić uticaja (ova ružna fraza označava sve nas koji nismo u stanju da lične neznatne intenzitete saberemo u jedan silovit zamah, inicijativu – zar gotovo svaki odlučniji štrajk i pretnja silom u Srbiji tokom poslednje decenije nije urodio nekakvim plodom?). Društveno odredište je svakako zadato, oko njega postoji konsenzus – to je integracija u EU. Mi, međutim, a to je ključno, želimo boljitak ovde i sada. U ovom lepom trenutku, ma kako to politički nekorektno zaškripalo, baš me zabole što će mojim unucima, jednom, možda biti bolje (nisam religiozan da se tešim i umrtvljujem zagrobnim životom).
Kampanje za porast izlaznosti na izborima nebulozno poručuju – „ti odlučuješ, tvoj glas je presudan”, „od tebe zavisi”. Mi pri tom zaista nešto odlučujemo, ali šta? Sva je prilika, mi tada biramo između istog i... istog. Mi biramo već odabrano – jelovnik je strogo utvrđen u srpskom restoranu čiji je še(ri)f kuhinje EU i Amerika na opštem, a tajkuni i razni moćnici i baje na lokalnom planu. Naši su političari marionete, a mi, krajnja je mizerija, tek marionete marioneta (pravi teatar apsurda!). Teški je nesporazum, stoga, kako i primetih poslednjom prilikom, „smrdljiv-sir“ gadljivo ili „pacov-u-smrdljivom-siru“ zgroženo zapušavati nos pred demokratijom jer njenih obilnih blagodeti ovde gotovo da i nismo gledali – ovo što doživljavamo posredna je ili, bolje, posredno-posredna demokratija, a toliko isposredovana demokratija nije nikakva demokratija (nije nam dopušteno čak ni gradonačelnika da izaberemo). U takvoj pseudodemokratiji gde se stranka i njeni prvaci toliko poistovete sa vlašću i državom, svaka kritičko-polemička strelica koja im je upućena kao izazov i poziv na rad i poboljšanje neizostavno se tumači kao zlonamerni atak na opšti interes.
Jasno je, toliko jasno da bode oči, kako ovo društvo nije spremno za radikalnije rezove. Mi smo, slobodno možemo reći, očajnici! Šta, međutim, i kao takvi možemo činiti (Lukač, videli smo, uporno nastoji da izvrši uticaj na pojedine moćnike, ne čekajući vreme do idućih izbora)? Opasati se, eventualno, dinamitom pod kaputom i utrčati u zgradu u Nemanjinoj? – Dobar dan – da li je sednica u toku – jeste – BUM! Utihnuti, možda, i rezignirano se prepustiti apolitičnosti? – Uzgred rečeno, apolitičnost gotovo da i ne postoji – onaj ko drži da ga ne zanima politika (uzeta široko, u smislu društvenog kretanja) ili je sasvim zadovoljan svojim položajem, ili naprosto nije svestan uticaja politike – tim više je to budalasto danas, u toliko ispolitizovanoj Srbiji (najbenigniji primer je potreba našeg gradonačelnika, očigledno suvog polihistora, da pri svakoj znatnijoj društvenoj svečanosti pošto-poto uputi prigodnu reč). Šta, dakle, preduzeti? U Kusturičinom filmu „Sećaš li se Doli Bel?” (prema Sidranovom romanu), žena prebaci mužu – „ostavi ti piće, lako ćemo mi za komunizam”. U istom filmu, međutim, postoji i scena kada taj isti muž na samrti naloži sinu da mu čita novine, te sa oduševljenjem sluša kako se naučnici u svetu spremaju da u potpunosti izmene makro klimu i od Zemlje naprave raj, a od ljudi titane. U takvoj oprečnosti počiva čovekov socijalni udes. On je naprosto zoon politikon – makar njegova moć odlučivanja bila tek virtuelna.
Ako, dakle, već nismo spremni značajnije drmati i tresti, a to ovo društvo svakoga dana žalosno dokazuje, priklonimo se makar stoičkom gledištu da je „sloboda spoznata nužnost”? Ako zamišljamo da smo kidnapovani, ako već smatramo da nismo u prilici okrenuti vozilo u suprotnom, ili makar u bilo kom drugom pravcu, ipak je bolje znati kuda se vozilo kreće, i koje su to selendre i mahale kroz koje pužoliko i s mukom taljigamo poslednjih desetak godina. To je, uostalom, bitna svrha i samih novina koje držite u rukama, pa i ove kolumne. Bistriti ono mutno – zapravo ono inače sasvim prozirno i jasno koje političari, vrhunski zamešatelji, neprekidno mistifikuju. – Ako smo tek muve na zidu, ne moramo biti i ovce (bio bi to svakako vraški gadan i posve bespomoćan mutant)!
(U idućoj kolumni pokušaću da poopštim ovaj predmet i odgovorim na pitanje da li „filozofiranje i idealizam” kojim slučajem mogu savladati otpor trome i inertne socio-psihološke materije, i pokrenuti je.)

Ivan Kovač

Naslovi

Popularni Članci