Ko to kaže, ko to laže...

  03 decembar 2010
Ocenite ovaj članak
(0 glasova)

Srpska posla. Šta su to, uopšte, naša, srpska posla? Šta karakteriše sve te fenomene, obrasce ponašanja koja „po difoltu” (odurno novogovorski: po automatizmu) podvodimo pod kategoriju „srpska posla”? Uopšteno uzev, čini se da je to nekakva nedovršenost, sklepanost (neumesna improvizacija), izvestan „nadrealni spoj”. „Srpska posla” su neka lepa stvar „zasrana” (navodnici su tu za nežnije duhove) nekim detaljem, tričarijom. Recimo, u „Sivom domu” (domaća serija iz 80-ih o popravnom domu) u jednoj epizodi odbegli domci spasu iz zapaljenog vozila ljude ali ih usput neopazice odžepare.

To je, dakle, svojevrstan „skok u paradoks”. To je kućerina na tri sprata – nezavršene fasade. To je višedecenijsko parničenje između prvih komšija oko parčenceta međe iako im se kućerine (na tri sprata) raspadaju, a dvorišta im zaparložena.
Zar beogradska Ada Ciganlija nije naša Kopakabana? Zar Tisa („reka koja spaja”, baš kao što je i trapist sir koji spaja ljude za stolovima širom sveta!) nije naše more? Ove misaone figure (srpske replike) plod su mikro (lokal) i makro patriotskih idiotija – umesto da ustvrdimo kako „baš i nije nešto” ali „naše je i bolje nemamo”, mi se prepuštamo poetskim halucinacijama. Srbija, doduše, nema Holivud i dodelu prestižnih priznanja Američke filmske akademije ali je, ipak, izbunarila nekakve zlatne statuete i „Oskar popularnosti”. I mi, dakle, ragu (ne čorbu već četvoronošca) za trku imamo! Nismo iznedrili autentičnog Frenka Sinatru, ali zato imamo Frenka Sinatru iz Niša! Imamo i Marakanu, doduše srpsku (to je pravi primer neautentičnog, nesamobitnog, upravo inferiornog duha jer je stadion Crvene zvezde nesumnjivo velelepan, kapaciteta 55 hiljada gledalaca). A kada ne pozajmljujemo (plagiramo!) iz „belog sveta” i ne pravimo „fejkove” (lažnjake), tada obično propadamo u najokoreliji mentalni provincijalizam – setimo se vrapca Srbe, maskote prošlogodišnje Univerzijade, ili onih više nego nadrealnih šajkača-šešira stilizovanih za naše navijače povodom Olimpijade u Atini. A tu su i „najbolje srpske reklame” iz „Žikine šarenice” (od tolikog verbalnog! srbovanja čovek bi pomislio da je sve to obična reakcija – usled nečiste savesti, upravo iz straha da, sasvim neočekivano, i ne vole Srbiju; princip „ko o čemu – kurva o poštenju”).
Biće da je u kolektivnoj (pod)svesti našeg naroda duboko urezana, u strahu i drhtanju, slika šljivinog stabla i progonjenih, iznemoglih fizionomija umotanih u ćebad pod njim (upravo kao oni nevoljnici sa fotografija zbega „Srbadije” preko Albanije). Mora da su ovdašnje mame, bakutaneri i bejbisiterke, umesto babarogom i karakondžulama, neposlušnoj dečurliji uterivale disciplinu prizorom „Srbije pod jednom šljivom” („ako ne pojedeš sve iz tanjira, ostaćeš sam pod šljivom!”). U ovaj fobični kompleks spada i opsesivna tema „bele kuge”. Ali, valja se priupitati, zbog čega uopšte da se množimo? – Spremamo li se to u odlučujući pohod? Osvajamo svet? Jedan od principa (prioriteta) naše državne politike je da postanemo „lideri u regionu” (kako to samo fantomski zvuči – region Lapurde, Bačke, Balkana, Evrope?).
Sportski novinari (a ne urednici rubrike „lepi i bogati”) informišu da je Nole (naš, „kolektivni”, „javno dobro” Nole) u Pekingu osvojio 500.000 dolara, i (nekakvih) 500 ATP poena. – Ali koga treba da je briga za svotu koju je Nole „skembao” u džep?! Kakva je to vest?! Jesu li, uostalom, Novak, Jelena i Ana (prezimena su, slažete se, izlišna), uopšte od tolikog značaja za nas? Ili, što je isto, da li je Srbija zaista toliko mala, skučena, „prćijasta” – da li je Srbija takva malenkost da njenu kolektivnu svest u tolikoj meri mogu okupirati uspesi njenih tenisera? Mediji svakodnevno granatiraju s tekućim izveštajima o narednim protivnicima naših tenisera, ko koje mesto trenutno zauzima na rang-listi, iscrpno se razmatraju „anamneze” međusobnih susreta. I, budući da je Srbija toliko mala za njih (Srbija, takoreći, ne može da ih izdrži) – zameće se krajnje nepodnošljiva pomama („nolemanija”), te oni sa nešto delikatnijim želucem počinju priželjkivati da teniseri (inače, ničim krivi!) pređu iz rubrike „lepi i bogati” u rubriku „i bogati plaču”. Vlastodršci Noletu debelo duguju – za produkciju socijalnog mira i suzbijanje (potiskivanje) osećaja inferiornosti. Smemo li, međutim, sopstveni osećaj bezvrednosti kompenzovati njihovim uspesima? Panem et circenses – hleba i igara (upravo cirkusa)! EU podvrgava kritici u svom izveštaju odlučnost reformi u Srbiji (to je jedna vest u dnevniku), ali Nole iz nedelje u nedelju pobeđuje (to je druga vest). Dakle, ukupno uzev, naša inferiornost biva kompenzovana („Novak nije uspeo da se plasira u finale nekog takmičenja, ali” – ovo „ali” je ključno! – „Zimonjić će igrati u finalu dubla”). Ovi „junaci nacije”, uostalom, ne leče naš kompleks inferiornosti (ne podstiču nacionalno zdravlje) – oni su tek palijativi (sredstva koja ublažuju simptome boljke).
„Jugići” u američkim filmovima. Mila Jovović ima srpsko poreklo. Košarkaš Jarić se oženio lepojkom i starletom Adrijanom Limom. Robert De Niro je kao mladić prodavao paradajz za nekog seljaka na niškoj pijaci. Neki stranci su rekli da smo sasvim otkačeni (crazy Serbs). Pa zar smemo da se (samo)zadovoljavamo takvom bagatelom?
Našu etnopsihologiju ili, bolje, socijalnu psihologiju karakteriše kužna smeša kompleksa inferiornosti (usklici mazohističkog očajanja „treba nas bombardovati“, „ma treba da postanemo američki protektorat“ ili „ruska gubernija“; tu, takođe, spada i naš tzv. sizifovski kompleks, odnosno strah od uspeha, okončanja posla) i kompleksa superiornosti – oni obično i idu u paru. To je taj gorespomenuti „nadrealni spoj”.
„Nije mala, nije mala”... brate, moraš mi verovati – nije mala! Ma kad ti kažem, brate (brate, braćala, tebra, matori i, ultimativno, bratori!). Ili, što bi klinci kroz vic rekli (a mnogi „bratori” bili spremni potvrditi) – ako Srbija i nema „geografiju”, Amerika nema „istoriju”. Nije, dakle, mala – „triput ratovala”! I sama naša himna promoviše osećaj inferiornosti – Bože („daj, daj, dodaj”) pravde (skandiranje „pomozi bože!”); dakle, skrušeni pogled ka nebesima i metanisanje, umesto, kako to i sam narod kaže, „u se i u svoje kljuse”. Dositejeva Vostani Serbie, suprotno tome, apeluje na čin, na „buđenje iz mraka”. E, to su stihovi!
U poslednje vreme, samoposprdni (autoironijski) potencijal ovog društva prisutan je tek „u tragovima” (najčešće se pribegava crnohumornoj, gotovo nekrofilskoj, pljuvačini na sopstveni račun koja rezultira tezom „treba nas bombardovati” – nema, dakle, tu suptilne katarzične satire). U Srbiji nema vica o Srbinu (podruguje se jedino partikularitetima – Piroćancu, Lali, Zemuncu). U Šotrinom filmu „Idemo dalje”, Bata Stojković kao direktor škole priča vic đacima – „bili Srbin, Englez i Nemac... i, sad, ja i ne znam kako je dalje bilo, ali, sve u svemu, Srbin ih je sve nadmudrio. Hahaha!” I u samokritici prisutna je sklonost ka prikrivenoj samohvali – srpski inat (slično pojedincima koji, upitani da priznaju neku od svojih mana, ističu kako su „previše iskreni”).
Šta je patriotizam? Tek ublaženi, „ucelofanjeni” nacionalizam? Kako, uopšte, načiniti razliku između njih, kako odrediti kvantum emocije? Nacionalizam je u građanskom, demokratskom društvu dospeo „za staro gvožđe” (nama manjka građanska revolucija – mi samo haluciniramo da živimo u demokratskom, građanskom društvu, a „gudru” nam diluju upravo političari). – „Negrađanskost“ našeg društva potvrđuje i, recimo, pitanje koliko je Mađara dovoljno u „našim” gradovima? Koliko je podnošljivo, a koliko već predstavlja pretnju, provocira? Građanskost i nacionalnost slažu se kao pas i mačka. Ključna je (i potrebna „kao ’leba”), dakle, pozicija građanskosti i kosmopolitizma. Uostalom, razlika između radnika i kapitaliste je nesamerljivo dramatičnija od „kamena spoticanja” između Srba i Mađara (danas je Srbin, i pored sveg busanja – upravo „srbovanja” – bliskiji Amerikancu nego svom pretku od pre stotinak godina). – A to ljudi, na nesreću, nikako da utuve u glavu (naročito oni koji i dalje glasaju za stranke nacionalnih zajednica – kako većinske, tako i manjinskih).

Ivan Kovač

Naslovi

Popularni Članci