Dim relativizma

  19 novembar 2010
Ocenite ovaj članak
(0 glasova)

Nema tog čoveka u Srbiji, iole obaveštenog, koji misli da pušenje nije štetno (pa ljudi gutaju dim, zaboga!) – razlika nastaje kod pitanja koliko pušenje šteti. Neko drži da (zlo)upotreba duvana „nužno uzrokuje” čitav niz bolesti, neko da je pušenje tek „faktor rizika”, da „utiče” ili, sasvim oprezno izrečeno, da „može da utiče” na razvoj pojedinih bolesti. Jedna profesorka Poljoprivrednog fakulteta u Beogradu, gorljivi (i, sledstveno, dimljivi!) branitelj „pušačke stvari” u medijima, smatra da je duvanski dim štetan, ali ne onoliko koliko se tvrdi u kampanjama koje nas o tome informišu, te da nije moguće dokazati „nužnu povezanost” konzumiranja cigareta i nastanka ozloglašenih bolesti.

Tu se, dakle, traži utvrđivanje „nužne povezanosti” ili tzv. deduktivni tip dokaza – a to je, naprosto, nonsens! U ovoj stvari to apsolutno nije moguće učiniti (uostalom, gotovo čitava nauka – pa i sama profesorkina agronomija! – zasniva se pre svega na induktivnom zaključivanju ili zaključivanju po verovatnoći). I budući da nije moguće ponuditi čvrst deduktivan dokaz, profesorka dalje zaključuje, nikakav dokaz i nije moguć!
Pojedinci se upinju da žive zdravo (beže, recimo, od „četiri bele smrti” kao đavo od tamjana – ili, danilo-bata-stojkovićevski „danas zeleno, sutra crveno, prekosutra, je li, žuto!”), pa ipak skončavaju po bolničkim posteljama na onkološkom odeljenju; sa druge strane, tu su oni koji su „džamili” da im je dim na palcu noge izbijao, a doživeše 9-10 banki (ove su mudrijaške opservacije česte pri došaptavanjima na sahranama – „a nije ni pio niti pušio, jadničak”). Povezanost, kako vidimo, zaista nije nužna (stav „ukoliko pušim, oboleću” nije nužno istinit, odnosno, dopušta izuzetke). Istu posledicu (bolest), takođe, različiti uzroci mogu proizvesti (nije pio ni pušio, ali je živeo, recimo, pokraj Velikog bačkog kanala ili u vazdušnoj banji Pančevo) – to je tzv. mnoštvenost uzroka. Isto tako, idealna eksperimentalna situacija (za utvrđivanje štetnosti duvana) nije mogućna – besprekidno su tu na dejstvu različiti faktori, pa kako izolovati onaj koji sumnjičimo da uzrokuje rak, jer na pušača utiču i izduvni gasovi, i dezodoransi, i dim od paljenja hrpica lišća koje ovdašnji bakutaneri tradicionalno priređuju u jesen ispred svojih kućeraka, te nebrojeno drugih stvari.
Međutim, ljude sasvim uspešno zadovoljavaju (pa i samu nauku, kako smo videli!) i visoko verovatni ili induktivni zaključci – mi sa nužnošću ne možemo znati ni da će uopšte biti sutra, ali, svejedno, peremo zube i idemo ranije u krevet da bismo sutra bili odmorni. Gorenaznačeni niz kontraargumenata tek je plod racionalizacije koja jednom duvanskom sladostrasniku (zavisniku) obezbeđuje ugodno samoušuškavanje u „dim relativizma” („ionako ćemo umreti” ili, već pomenuto, „i nepušači skapavaju k’o muve od tumora pluća”). Isto tako, kada „nauka” i „kompetentnost” stanu uz tezu o neštetnosti duvana to onda može zaudarati (onako, poput krdže) na potkupljivost – slično pojedinim vajnim nutricionistima iz Amerike koji za račun fast food kompanija po medijima promiču glupariju o hamburgerčićima i milkšejkovima kao zdravoj hrani. To je naprosto, kako se nastoji razumeti i opravdati, „logika kapitala” (a ta logika kapitala je toliko logična da bi kompanije stale prodavati i heroin samo kada bi im država dopustila da i na taj način namiču pare).
Onaj ko odluči da puši ili, već, da nastavi „dimiti” – zapravo, i nije odlučivao (pušač, inače, dosta polaže na svoju racionalnost i slobodu volje)! On, naime, nije prihvatio rizik (odgovornost) – kada „zakači” rak (ili, ako vaše „estetsko čulo” više preferira, tumor, kancer), te lekari utvrde da mu je „kumovao” duvan (ako ga već nije i izravno izazvao!), on tada neće skupiti petlju i reći – „u redu, prihvatam ovo telesno raspadanje, to je bio moj prethodni izbor, sa pratećim rizicima”. „Dimio” sam i, poslovično, „požnjeo posejano” ili, upravo, „ispušio”. Ali ne. Uostalom, naravno da neće – međutim, sada kada su zdravi oni veruju, sasvim zabludeli, da će prihvatiti.
Zapravo, ljudi – sasvim prirodno (odveć ljudski) – igraju, a da i sami toga nisu potpuno svesni, na kartu provlačenja. „Mene neće”, misli provuklica.
Seljak zapomaže – „ljudi, ajoj, vidite, grad mi je za pet minuta uništio ono što sam čitavu godinu radio”. Bez obzira na saosećanje koje pri tom mogu imati, takvi seljaci najviše liče na malu decu koja kao da nisu potpuno shvatila igru kojoj su se prepustila. Na koga se oni vajkaju? Seljaci nisu odlučili (baš kao ni pušači) da rizikuju – da, upoznavši se sa mogućnostima i procenivši, prihvate rizik i ne osiguraju voćke. Ali, ne! Oni se polusvesno (bezglavo) upuštaju u takozvane izbore, a potom se „hvataju za glavu”. A ako ne prihvataš posledice odluke (odgovornost), ti i ne odlučuješ (a pušači zaista i nisu u prilici, usled svoje zavisnosti, da slobodno odlučuju). To je upravo slično presudi Međunarodnog suda pravde o jednostranom proglašenju nezavisnosti Kosova – kao „izvlačenje šibica” ko će ići u prodavnicu po sladoled – ako izvučemo dugu šibicu, sve je u redu, zadobijamo dodatni argument, ali ako izvučemo kratku (kao što smo mi bili izvukli), tada uvređeno tvrdimo da čitava igra ne valja („džaba im presuda, Kosovo je Srbija”).
A kada, pušenjem, dobijemo rak (ovo sugeriše da je unet spolja – stoga, boljereći, „kada stvorimo rak”), tada shvatimo – nadam se da ovu tezu neću i „iznutra” spoznati – da čovek, zapravo, i ne može odlučivati o tako krupnim stvarima jer nije u prilici predstaviti sebi moguće posledice svoje odluke – upravo gnjilenje tela, hripanje i teški kašalj usled koga parčići pluća ispadaju po tepihu.

Ivan Kovač

Naslovi

Popularni Članci