Putopis: Arača

  27 avgust 2010
Ocenite ovaj članak
(0 glasova)

Ovaj ponešto nepriličan (pretenciozan) naslov za opis dvočasovnog izleta – umesto, recimo, notice (zabeleške) o Arači – odabran je s razlogom.

Taj je razlog i srž ovog napisa.
Arača je, za one koji to, nažalost, ne znaju, ruševina benediktinske opatije (romaničke arhitekture) koja, kako se procenjuje, potiče iz 13. veka. Udaljena je dvanaestak kilometara od Novog Bečeja i može joj se pristupiti kolskim (rđavim, razume se) puteljkom koji polazi od puta Novi Bečej-Novo Miloševo. Zečevi koji tuda vrludaju u izobilju mogu vas, međutim, pošteno zabaviti i prekratiti deprimirajuće truckanje.
Oko Arače se prostiru nepregledna (trivijalna i duboko ugnjavljujuća!) polja suncokreta i kukuruza (u neposrednoj blizini je i pokoje stablo kajsije) – uostalom, od ovih biljki (boljki) pate ogromne površine vojvođanske „prirode”. Tu od prirode, naime, nema ništa! Kada paor svojom umornom šakom razmrvi grudvu zemlje simboličan je čin koliko i kada stanovnik grada pomilki beton zgrade u kojoj živi ili punim plućima udahne otrovno-kužnu isparotinu koju je sklon nazivati vazduhom. Priroda je (sve manji) deo stvarnosti neopterećen čovekovim uticajem. Njive su, međutim – kako i samo ime posađenog bilja kaže – kultura (paori su, u tom smislu, oni koji – nije sprdnja! – prirodu pretvaraju u kulturu – takoreći, kulturni radnici). Paor preobličava (kultiviše) spoljašnju prirodu za razliku od, recimo, slikara ili pisca koji to čini sa unutrašnjom (čovekovom) prirodom. Ali povratimo se našem predmetu – Arači.
Upravo je to, dakle, ono značajno! – Kod Arače možda najviše fascinira kvalitet neočekivanosti u doživljaju – usred trivijalnih njivurina (kako to već ustanovismo), takoreći ničega, podižu se iznebuha monumentalni ostaci drevnog hrama. Oprečnost (i iznenađenje) je vanredno! Arača je, kako se to kaže, kulturno-istorijski spomenik prvog reda – jedini na ovom području te važnosti iz srednjeg veka. Prostor između zidina je impozantan, sa obiljem zanimljivih (dovoljno očuvanih) arhitektonskih elemenata i detalja – rozeta (ukras u obliku ruže) nad portalom, dvostruki niz stubova, naknadno dozidan gotički toranj, apsida (zadnji, polukružni odeljak crkve) – to sve laik može sasvim lako prepoznati i pored potpune devastiranosti objekta.
„Treba prvo videti svoje pa tek onda ići u inostranstvo” – u tome, neočekivano, zaista ima nečeg. Ne, razume se, toga da, doslovce, prvo treba videti svoje pa potom tuđe (kako se inače „bapski” misli – kriterijum redosleda je tu besmislen!), već to da turistički ili estetski pristup stvarima zavisi u velikoj meri od nas samih. To znači da ne moramo uplatiti turistički aranžman da bismo se držali kao turisti (estete). Japanci su znameniti po svom „izvanzemaljskom” oduševljenju i neumorno-zaludnom uslikavanju golubova od Pariza do Beograda iako sasvim pristojnih golubova ima i pod tokijskim nadstrešnicama. Oni su na putovanju i ponašaju se kao turisti ali, međutim, ne vide da i u Tokiju (ili u „crnom” Bečeju) mogu posmatrati estetski a ne samo pragmatički. Jesmo li ikad na estetski način razgledali sopstveni grad? – Upravo zbog toga je ovaj napis naslovljen kao putopis a ne zabeleška o izletu. Zgrada Vojvođanske banke u Glavnoj ulici je samo mesto gde – dođavola! – moram „colovati” ratu kredita a ne i atraktivni primer secesionističke arhitekture. Ista stvar se posmatra različitim očima. Držanje turiste je, naprosto, lov na impresije – turista je podesio svoj prijemni (čulni i foto) aparat i samo guta (to ide, nažalost, tako daleko da, dakle, i neki pariski golub može Japancu skrenuti pažnju). Turista (esteta), dakle, nije nužno biti jedino na egzotičnoj destinaciji. Potrebna je i sposobnost da se u svakidašnjem prepozna neobično (lepo umesto korisnog – „lepo i korisno” je, naprotiv, sumnjiva kategorija).
Šta je današnji smisao Arače? Šta je, zapravo, Arača i šta može biti? Istorijski lokalitet? Hrišćansko svetilište kome se hodočasti? Lokalna turistička destinacija i dobro mesto za roštiljanje (ostaci hrane bejahu svuda naokolo)? Zanimljivo je na ovom mestu pitati se da li je, na neki način, svetogrđe ne obnavljati „hramove božije” (u blizini ruine postavljena su dva drvena krsta)? Da li bi se, ipak, starodrevni, mistični ugođaj koji pružaju razvaline Arače raspršio pred novopodignutim „Poletovim” krovom? Sme li, da opet obrnemo, religiozan osećaj trpeti podsticaj od (spoljašnjeg, irelevantnog) kvaliteta starine, „šmeka” prohujalih vremena, ili, s druge strane, od bajoslovnih dragocenosti kojima se pirlitaju pravoslavne i katoličke „božije kuće”? Teško je, napokon, ne prepustiti se sugestivnom porivu (i uživati u njemu) da, koliko to fantazija i znanje pojedinca dopuštaju, pred očima ne pokušamo rekreirati minuli život Aračinih redovnika. Kako bilo, danas ovde obitavaju tek golubovi i rojevi osa (što svakako ne mora biti obeshrabrujuće za turistu gorenaznačenog „japanskog kalibra”).
Arača je, da sumiramo, mesto istorijske, religiozne i turističke vrednosti (upravo radi „turističkog štimunga” valja spomenuti da su na lokalitetu vidljive rupe koje su za sobom ostavljali tragači zakopanog blaga). Nama, naposletku, preostaje samo da vam izlet u Araču (izlet je iskorak iz svakidašnjice – estetski pogled namesto pragmatičkog) i izravno preporučimo.

Ivan Kovač

Naslovi

Popularni Članci