Staro i novo

  20 avgust 2010
Ocenite ovaj članak
(0 glasova)

„Stari se običaji gube. Šta će biti kad stari poumru? Ne znam kako će svet opstati nakon što mi, stari, odapnemo”. –

Nisu tu, međutim, u pitanju stari običaji ili staro (minulo) vreme, već upravo starost kao životna dob. Star si, nema sumnje, koliko ti je duh star – ali upravo u starosti duh poklekne i sklizne u egoizam, konzervativizam, i svakojaku frustriranost (duh je teško sačuvati koliko i telo). Naprosto, žalosna je dijalektika (zakonitost) života da će i gro današnjih mladih buntovnika premetnuti se u rigidne starkelje („žive grobove”). U modernom japanskom hororu, čak i pri ovlašnom pregledu, strah od mladih je „vrišteće” očit. Međutim, i kod nas se to može primetiti – šta uopšte znači višegodišnja politička mantra „skloniti mlade s ulice”? – Pa svi smo mi proveli detinjstvo igrajući lopte ispred kuće kakve blagonaklone susetke. Ulica nipošto nije po sebi rđava. – Naročito ne za ozlojeđene radnike!
Čovek je u bitnom biće budućnosti. Kada ne bi upravljao pogled ka budućnosti – pogled koji se ne temelji ni na čemu iz prošlosti – on nikada ne bi uznapredovao. Čovek upravo iz ničega (iz proste ideje) stvara nešto! Devedesetih je (regresivna) fiksacija bila na kosovsku (mitsku, „međ’oblačnu”) srpsku zemlju – kako se ništa (kao i, delimice, danas) nije razaznavalo u budućnosti, pogled se odvraćao u prošlost. Stoga je danas EU bitna (iako poprilično praznjikava i samorazumljiva) projekcija kretanja našeg društva – upravo kao, svojevremeno, socijalizam. Ovdašnjem je društvu, usled uzmanjkanja svesti o budućnosti, svesti o slobodi (mogućnostima) samodelatnosti i samoutemeljenja (Srbija kao pena na talasu!), i dalje teško da pojmi kako je, recimo, moguće stvoriti (zanoviti, zapravo) crnogorsku naciju. – Premda crnogorsko zanavljanje državnosti nije učinjeno „na bazi vazdušnog pritiska” – Crna Gora je tokom istorije imala duže (faktičku) samostalnost od Srbije.
Upravo je to, međutim, vrsta argumenta (argumentum ad historiam – argument istorije) kojoj je toliko sklona staračka „živi grob” svest i koja dobrano parališe Srbiju. Istorijska je svest vrlo često ropska svest. Ona fiksira čoveka za prošlost – od budućnosti traži tek repeticiju prošlosti. Kvantitet (trajanje) je, međutim, tu više-manje irelevantna kategorija. Naime, Vojvođani su jednako u moći (u slobodi) oformiti sopstvenu naciju – jedino je pitanje da li će to učiniti i, razume se, da li to treba da učine. Takođe, nema načelne prepreke ni da Srbija postane uspešna zemlja EU za 10-15 godina. Sve su to mogućnosti!
Jedna od ovdašnjih aktuelnih fantazija aurea aetas (zlatnog doba), ali i „suludo proćerdanog vremena”, jeste Titova Jugoslavija. Ja se, naime, nikada nisam uspeo oteti utisku da su naši stari zapravo oduvek bili zakleti UFO-ovci (zagovornici postojanja neodređenih letećih objekata i vanzemaljaca) – jer govor o „komunjarama” (oni Drugi) koji su im tokom „pola veka mraka” (zaključno sa Miloševićem) sedeli za šijom, upravo o tome svedoči. Pri tom, nije lako utvrditi da li je problematičnije to što (samo)obmanjuju (odričući odgovornost za dobro i loše u sopstvenoj istoriji, sopstvenom životu) ili, ako kojim čudom govore istinu, to što su dopustili da ih neko čitavog života zaulari i jaše. Uostalom, vajni su to komunisti koji u osvitu devedesetih, takoreći preko noći, preleću u SPS i HDZ, u istinske, dakle, „komunjare” (nacionaliste).
Štaviše, danas je ljude sramota da ustvrde kako su „pod Titom” dobro živeli (oni, svakako, koji su dobro živeli). Sa druge strane, tu su i oni koji „ljube Tita” i koji su skloni prepustiti se sentimentalnim balavljenjima o tome „kako se nekad bogovski živelo”. – Slično gastarbajterima koji uveravaju da ništa lepše od zavičaja nema (ajoj!), ali se nekako ipak ne uspevaju vratiti (Srbija im je ostala tek emotivni generator – i to je sasvim prirodno, ali to ipak nisu skloni priznati). Niko od takozvanih jugonostalgičara zapravo ne želi povratak – potrebuju tek vremensku mašinu iz zabavnog parka (eskapizam). Ubacite novčić-dva u prorez i 1. maja osvanete kod dedice Blaška (udruženje građana „Jugolend“, očito u diznijevskom duhu) u „mini Jugoslaviji“, imanju od tri i po hektara u okolini Subotice, gde se može dobro pojesti, piti, otpevati – krajnje uverljivo – „Druže Tito, mi ti se kunemo”, evocirati radne akcije i prevrtanje udarnica u skladu sa „marksističkim ljubavnim moralom” (uostalom, tada bejahu mladi – bez reume i hemoroida!), da bi se uveče – jer se mora! – vratili u Srbiju 21. stoleća, i svim svojim mukama.
I to je, eto, njima jugoslovenstvo! Susret generacije! Usled bučne ikonografije (likovi Tita i Čea na salvetama, kapicama, čašama, majicama), od slavljenja (i, možda, nečeg više?) antifašističke tradicije, transnacionalne kategorije jugoslovenstva (sve su to aktuelne vrednosti EU) nije preostalo mnogo. O marksizmu se ovde, uopšte, neguje pogrdno i podsmešljivo mišljenje (usled nepoznavanja i, najviše, usled amnezije) – marksizam, ako je i posrnuo u svojoj pozitivnoj (utopijskoj) strani, ipak je i danas neprevaziđen u negativnoj (kritičkoj) – u razobličavanju kapitalističkih odnosa, naročito njihovog primitivnog (dakle, aktuelno srpskog) varijeteta. Stanovništvo Srbije, međutim, ne želi više zamarati sebe nekakvom klasnom svešću (radnik je danas „gospodin” koji naručuje svinjske repove u „PIK”-ovoj prodavnici).
Ovdašnji ljudi, kako vidimo, robuju istorijskoj, konzervativnoj („živi grob”) svesti. Kada ih, međutim, svakojaki dinkići i razni nikolići preko mere razočaraju, takvi tada ozlojeđeno stanu sanjariti o Srbiji kao stranom protektoratu (čvrstoj inostranoj pesnici koja će nas dovesti u red), ali do sledećih izbora nekako se uvek povrati iz malaksalosti stari sentiment, te oni ipak odluče glasati za njih. U tu mudroslovnu korpu spadaju i predizborne kalkulacije glasača – „samo još radikali nisu bili na vlasti”, te „možda će se ovi naši promeniti, valjda su se već dovoljno nafatirali”.
Od pobunjene mase radništvo se preturilo u očajnu sirotinju, kako Žilnik primećuje u svom poslednjem filmu „Stara škola kapitalizma”. Radništvo je zauzelo oportuni stav, bez ikakve ideje o solidarnosti (niti je PIK-ovac pričuvao leđa FADIP-ovcu, niti je FADIP-ovac stao iza PIK-ovca, dok se radnik „Sojare” za sve to vreme držao po strani i „gledao svoja posla” – svako se tu, dakle, brinuo za svoj mali groš, ne mareći mnogo za „stvar radništva”). Od pojedinačnih ekonomskih interesa, uhlebljenja (Nicović i dalje „daje” pare pikovcima, kao socijalnim slučajevima – umesto što „isplaćuje” njihov rad), radnici nisu uspeli sagledati sopstveni politički interes. A usled plitko sagledanog političkog interesa, očima se još jedino i mogu ukazati svakojaki dinkići i razni nikolići.

Ivan Kovač

Naslovi

Popularni Članci