Tradicija, etnos i Dan sela

  06 avgust 2010
Ocenite ovaj članak
(0 glasova)

Tradicija je izvod iz prošlosti – ne čitava prošlost! Mi tu, dakle, bir(k)amo. Tradicija nije objektivno postojeća, data (gotova) kategorija, već subjektivna – mi je stvaramo sopstvenim izborom.

Naša je prošlost, naime, i servilno tavorenje pod Turcima, pa svejedno nikome ne pada na pamet da to sužanjstvo promoviše i slavi – kamoli da se založi za njegovu restauraciju. Ne polazi se tu, dakle, od prošlosti – u tome je prevarnost zahvata – već od pretpostavljene vrednosti (npr. srpskog inadžijstva ili crnogorskog častoljublja) kojoj se, potom, nastoji pronaći potvrda u nacionalnoj prošlosti. Tradicija je, kako vidimo, tek spoljašnje potkrepljenje vrednosti koju nastojimo promovisati – ona je, prema tome, često mistifikatorska (obmanjujuća) kategorija.
U čuvenoj bečkoj poslastičarnici „Demel” prigladnela slatkoguza ne kupuje tek komadešku Sacher (Zaher) torte, koja po prefinjenosti ukusa gotovo da vodi mrtvu trku sa licitarskim kolačima, već i šmek prohujalih vremena Habzburške monarhije, ili koječega već. Međutim, tete iz „Demela” koje u starovremskim uniformama defiluju kroz odgovarajuće nameštene odaje nemaju nedoumicu da se nalaze u „vremenskoj mašini” – one nisu tu da pričuvaju tradiciju „carstvujuće Viene”, već da, koliko god mogu, „uvale” kolača i drugih đakonija. Sve je to, dakle, prigodno udešena predstava za turistu. Pa nije valjda u parčekanji torte sadržan duh Beča?! Ili, već, ovdašnji duh u glazuri onih prostoukusnih Kurtoš kolača (zgotovljenih, kako reklama kazuje, prema recepturi staroj dvesto godina) što se prodaju na panađurima (vašarima) – valja ih probati jedino u svrhe saznanja koliko je primitivna bila kolačarska veština na selu u staro vreme.
Zvonko Bogdan i Garavi sokak, premda bez sumnje legendarni muzičari na ovim prostorima (uspeli su značajnom aspektu vojvođanske duhovnosti i senzibiliteta dati izraz), toliko su već ugnjavljujući i trivijalni u svojoj „autentičnosti” („autentičnom vojvođanskom šmeku”) da su u moći uzbuditi tek baba Evicu u njenim erotsko-sentimentalnim sanjarenjima (naprosto, ono – to je postulat! – što se dopada baba Evici ne može – ne sme! – da se dopadne i meni). Vojvođanski se „brend” ne može „uvaljivati” Vojvođanima (ili može još zakratko usled svojevrsnog buđenja vojvođanske samosvesti tokom poslednje decenije). Uopšte, tradicija se ne može „uvaljivati” – usled „brendiranja” od tradicije preostaje tek ambalaža, „lep izgled” – takoreći, ništa! Brend je, naime, produkt kapitalističke ideje sveopšte prodajnosti (idiotija „brendiranja Srbije”). Zapravo, tradicija i nije nešto što je većina nas trajno integrisala u sopstveni život (niti to namerava), već tek okidač za izlet u prošlost (vremenska mašina) i razonodu. I to valja priznati! – Tradicija nam, dakle, služi tek za razonodu – a tome je razlog i insistiranje na materijalnim tekovinama tradicije umesto duhovnih (tradicija se, naposletku, ne može „konzumirati” – jesti ili obući)!
Kao što smo jednom ranijom prilikom primetili, neće biti da se razlike između ovdašnjih ljudi iscrpljuju u tome što jedni preferiraju gulaš, a drugi pilav, ili što jedni obuvaju crvene čizmice, a drugi opanke – a što je osnovni predmet promocije takozvanih „sajmova različitosti i tolerancije”. A, uistinu, u nacionu (nacionalnosti) i nema mnogo čega osim sklonosti ka sarmi ili crvenim čizmicama – ponajveća je tu osobenost (i barijera) jezik!
Na stranu sve to – odlično je da su Bečejci imali gde izaći, okupiti se kao prethodnog vikenda. – Makar to bila i ringišpil-tresi-mesi-čador-kotlićarska manifestacija (jedino su još igranje krajcara, trule kobile i ketreci stočne pijace prifalili za autentično ruralan „turistički proizvod”). Najobičnija, dakle, seoska slava (za razliku od prošlogodišnje svečanosti koja je imala gradski predznak) na tragu raznih „ijada” (od kojih šajkaška „mudijada” bez premca najblesavije zvuči).
Odlično je, dakle, što je podstaknut duh kolektiva (kao što to, recimo, čine Radničke sportske igre u Partizanu ili tiski lido) – svečanosti povodom Dana grada privukle su velik broj ljudi. Ipak, nekadašnjim šetačima (mahom „dođošima”) koji su činili svakodnevnu predvečernju promenadu od Gradske kafane do ćoška zgrade Opštine i robne kuće nije bio potreban naročit povod za izlazak (i oni su, međutim, utihnuli integrisavši se u „nađoški” mentalitet). Danas jedino još mladima nije potreban podsticaj za obitavanje na ulici – upravo oni drže duh ovog grada (neavlijski duh ili duh agore). U tom smislu je postavljanje razglasa na Pogači odlična stvar i za očuvanje duha grada najznačajniji napor učinjen u poslednje vreme (za ljude avlijskog mentaliteta „nije greda” što u centru nema svetla – njihov svet i tako dopire do zamandaljene kapije!).
Duh grada i kolektivizma, ponovimo to, mnogo intenzivnije treba podsticati makar to bilo i na krajnje nemušt i anahron način kao što je to proteklog vikenda bio slučaj u Bečeju (i blesava „mudijada” je, naime, bolja od ničega!) – a tako je, nažalost, (ne treba da nam je za utehu) i u većini drugih vojvođanskih palanki.

Ivan Kovač

Naslovi

Popularni Članci