Dobri duh Bečeja

  02 jul 2010
Ocenite ovaj članak
(0 glasova)

Nedavno je istoričar Opinćal predstavio svoju novoizašlu monografiju „Poznati Bečejci” u kojoj je izložio „život i delo” nekolicine naših zaslužnih sugrađana druge polovice dvadesetog veka.

Ovaj je napis, međutim, prilog jednoj drugačijoj (patničkoj) istoriji našeg grada (takoreći, para-istoriji), paralelnom panteonu Bečeja koga sačinjavaju antijunaci sa životne margine (tu svakako spada i pokojni Bagi, verovatno najpoznatiji pijanac-skitnica Bečeja).
Da li ste imali oko zapaziti neupadljivu priliku (gotovo siluetu) kako u svoj raznovrstan „bagaž” (vreće, zamotuljci, kutija na paktregeru bicikla) odlaže papiriće sa gradskih trotoara ili se mota oko kontejnera i nešto petlja? Mnogo je rovača po kontejnerima u našem gradu ali ovaj je specifikum. Sakupljač, nazovimo ga tako ovom prilikom (on svejedno ostaje anoniman), godinama je već, koliko znam, dobrovoljni čistač našeg grada (volonter)! On, naprosto, čisti za nama! Sasvim izmršaveo (a možda gladuje od početka?!), upalog lica, gotovo da podseća na utvaru, duha – nalikuje Leonardovom Sv. Jeronimu (videti ilustraciju ispod). Sakupljač je dobri duh našeg grada!
Beskućnici su naličje našeg uspeha (u kapitalističkom sistemu ne mogu svi biti „uspešni”!), stoga mi ne volimo gledati u tu nužnu i počesto zaudarajuću činjenicu. Karpenterov horor film „Princ tame” u kreiranju strave koristi upravo strah Amerikanaca od najezde izbezumljenih beskućnika (doduše ta invazija u stvarnosti nikako da otpočne – u filmu, međutim, beskućnici niti su apatični, niti bivaju zadovoljeni socijalnom pomoći već uz pomoć predvodnika – princa tame ili svetla, to je već diskutabilno! – polaze u krvavi obračun). A propos horora, danas bi se (i u Bečeju, razume se) dala usnimiti efektna satira (na tragu Romerovih „Živih mrtvaca”) o bauljanju zombi-radnika ka zamandaljenim fabričkim kapijama.
Budimo ovde otvoreni, gotovo je nesumnjivo da se kod Sakupljača radi o prisili (prisilnoj radnji). U to, međutim, nećemo ulaziti. – Ta i valjan lekar (ili obućar) može biti zlotvor (a kažemo kako je lepo biti lekar i pomagati drugima). Jedino, da tako kažemo, Kuzma i Damjan bejahu lečili bez nadoknade (lekari, razume se, moraju nešto papati). Motivi delanja su, dakle, nešto sasvim drugo. Ali obratite pažnju – pretpostavimo (opravdano) da je Sakupljač potpuno „šašav” te pomišlja kako svet čini boljim. – On ga, možebiti misli, upravo spašava (eto pohvalne motivacije!).
Danas se u „gubitnike” (ma šta to značilo!) najčešće regrutuju pripadnici „novo-izgubljene generacije” koji se nisu snašli u društvenoj tranziciji (što i nije čudo jer, evo, traje već dvadesetak godina), preostavši u procepu – niti su mladi i prilagodljivi niti dovoljno stari da iz (relativne) bezbednosti penzije promatraju „šta se to zbiva” (prijateljev ćale je iz takve ušuškanosti na prošlim izborima glasao za radikale „da se zakuva do kraja”). Takođe, danas, uistinu, niko neće da bude „radnik”, a kamoli „proleter” (Mađari imaju divnu reč „munkaš”) – svi su tu „gospoda” (fragment dijaloga iz PIK-ove prodavnice: „Gospodine, za Vas uobičajeno?” – „Jeste, daćete mi dva kilograma svinjskih kožura. Biće to pravi banket!”).
Da li je Sakupljač zaslužan Bečejac? Treba li da dobije kakvu zahvalnicu, plaketu ili štogod slično? Treba li ga barem opskrbiti sredstvima za rad (rukavicama, metlicom, zašiljenim štapom za pribadanje papirića)? Da li, poopštimo stvar, „neko takav” uopšte može biti – za društvenu sferu – nešto više od nedeljne teme (ili tek ovlašnog povoda) kolumne koja će u narednom broju biti smetnuta nekom drugom (možda crticom o nestašnim golubanima na Pogači). On čini javno dobro (gotovo javnu funkciju!) – pa on čisti ulice Bečeja (za svoj ćef). On je, kako rekosmo, već godinama dobrovoljni čistač! U prilikama gde se svaka privatna donacija, uopšte zasluga, beskrupulozno reklamira i samoreklamira, Sakupljačeva samodovoljnost je fascinantna!
Zapravo, nije reč ovde o njemu – on „svoj posao” preduzima i ne obazirući se na nas (Sakupljač strpljivo u svoje kese sabira papiriće i druge otpatke sa trotoara i u tome nalazi svoje zadovoljenje) – pitanje je šta mi sa njim? Ima li kogod petlju takvu ruinu (avet) izvesti na postament pokraj uvaženih gostiju i ulickanih domaćina za Dan grada? Ali to je naprosto koncept „srednjeg toka” – moći, novca, „dobrog glasa”, ušminkanosti i noblesa – gde Gerber (običan industrijalac, takoreći „Mišković”) dobija ulice a Lenjin i mnogi lokalni borci protiv fašizma iste gube. Uzgred rečeno, prigodom vaterpolo „Final Four-a” potleušicu dvoje ostarelih ubogara u blizini otvorenog bazena prikrili su, sasvim „potemkinovski”, visokim drvenim paravanom umesto da su je okrečili i doterali.
Ovde je vrlo značajna i osobena Sakupljačeva samoinicijativa (i obično košenje travnjaka ispred zgrade postaje podsticaj za polemiku – radi li se o susedu-ekscentriku („misli da je bolji od nas?!”) ili, naprosto, susedu-budaletini. Danas niko ne pomalja glavu (ne usuđuje se) iznad birokratije. Sve je udešeno propisima, svaki je pokret izmeren. Sakupljač, međutim, naprosto izađe na ulicu i stane čistiti. Njemu nije potreban prethodno napisan „projekat”.
Slava (ako ništa drugo) Sakupljaču!

Ivan Kovač

Naslovi

Popularni Članci