Paganluk naš nasušni

  11 jun 2010
Ocenite ovaj članak
(0 glasova)

Dvoverje je, neka niko ne sumnja, ovdašnji aktuelni religiozni svetonazor – slepljevina (od crkve tolerisana) hrišćanstva i paganstva.

Mi, dakle, gotovo svakodnevno izvodimo magiju čak iako držimo da smo tvrdokorni teisti (ili, još gore, ateisti). Magija, videćemo, nije proterana ka rubu sela u tajanstvene čerge i šatore! Ovde iznosimo niz primera paganske prakse iz naše svakidašnjice.
Zajedničko mladenačko rasecanje (kumbasanje) torte (trospratnice!) i nalivanje tzv. slatke rakije preduzima se po principu „imitativne magije” – kao što je torta (rakiještina) slatka, drži se, tako i budući život ima biti sladak. Ali ko, zaboga, može poželeti da mu život bude poput šećerleme? Nije li, umesto isprazne slatkoće (sladunjavosti), najbolje poželeti da se ima prilika proživeti život – doživeti svu njegovu ambivalentnu punoću (ni u poznatom Felinijevom filmu slatkoća ne preživljava)?! A s obzirom na takvu sladunjavost sklapanje braka sasvim pravilno upućuje na (od)uzimanje: „pa kako ne znaš – (od)uzeli su se prošle subote, velika svadba bila”. Isto tako, ovde dejstvuje i „magija početka”, slično novogodišnjem piru – sve ima biti (ili bar odavati utisak) lepo i novo, bogato, čilo i raspoloženo, jer kako nam bude te večeri biće nam jednako čitave godine (zanimljivo je spomenuti da gašenje svetla prilikom odbrojavanja simbolično reprodukuje samo stvaranje sveta – iz haosa i pomrčine u obnovu i uređenost).
Četiri bele smrti (belo brašno, mast, beli šećer i so) čuvenog dr Filguda (i drugih doktor Mirakl-a), sedam puteva da se batali pušenje, tri načina da se povrati sreća – sve su to formule zasnovane na magijskoj veri u snagu brojeva (numerologija, kabala, pitagorejstvo). Dobri (povoljni) i rđavi (nepovoljni) brojevi. „Ti si, dakle, rođen dvadesetpetog?! Hmh, ja sam se dvadesetpetog krunisala brakom, a ravno dvadeset godina imao je moj otac kad je ispalio pet metaka sebi u stomak – što u zbiru daje dvadeset pet. Staviću, dakle, sav ulog na broj dvadeset pet.” Isto tako za loto. Obavijamo se mrežom mistične (sudbinske) skopčanosti brojeva i gotovo uvek – gubimo (jednako kao sa nasumice izabranim brojevima).
(Osećaj) nabačene magije nije ništa drugo do neurotično oboljenje pojedinca ili porodice. Kada ništa „ne ide od ruke” najlakše je odgovornost svaliti na urokljivca (urokljivo oko).
„Danas kiša i susnežica, sutradan letnje vreme – šta se to dešava? – Tako ranije nije bilo.” Ili „vreme se prevrnulo” (đavo se pomamio!) – primisli o klimatskom haosu, skorom smaku sveta više-manje neosvešćeno su skopčane sa (determinisane, zapravo) aktuelnom društvenom pometnjom i ekonomskom krizom. Čini se da tek malo fali pa da čujemo kako je u susednom selu (nikad u našem!) krava iznela troglavo tele (ili čak majmunče) ili da je Tisa potekla uzvodno.
Za čoveka mora biti nedostojno, ponižavajuće shvatanje da je bog biće s kojim se može pregovarati (gotovo vašarski) – ljudi mu čine neke usluge, a on za uzvrat ispunjava njihove molbe i željice (željoteka!). „Dam ti – daš mi” ili „ruka ruku mije”! Strah od kazne (ili očekivanje nagrade), pravne ili božanske, ne može biti osnov moralnog postupanja. Kriterijum je jedino u nama samima! Nedostojno je i jednog sveca (ako je već potrebno sakralizovati ikoga ili išta sem boga) – svetu mučenicu Marinu (Ognjenu Mariju) – pomišljati kao ćudljivog, osvetoljubivog demona iz vode, tzv. vodenjaka (slično monstrumu iz Crne lagune) koji, kako „stari vele”, kao žrtvu svakog 30. jula uzme pokojeg nedužnog kupača (stoga, „ne valja se” tog dana kupati). Ili mišljenje da kletva seže do devetog kolena! – Može li iko razložan držati da bog (ako je već zamišljen kao dobar) dopušta takve opačine?!
Čini se da u našoj (paganskoj) obradi hrišćanstva niti jedan praznik ne može proteći a da se ne posveti „plodonosnoj magiji” – slavimo rođenje božje, ali ipak ne možemo a da pri tom ne uglavimo i naše uticaje (koljivom ili badnjakom) na dobru letinu (tepanu „pšenicu-belicu”), uopšte berićet („koliko varnica (zrna) toliko teladi, jagnjadi, prasića”).
U Austriji, prilikom pripremnih mečeva, naši fudbaleri su se pričestili u jednoj tamošnjoj crkvi i, kako izgleda, zamolili boga da prođu barem u drugi krug takmičenja na Svetskom prvenstvu. Bilo bi to svakako sjajno! Ali šta je sa drugim „hristoljubivim” reprezentacijama? Ili sa, ako već cepidlačimo, upravo onim pravoslavnim – Grčkom, recimo? Koga bog više voli – ko je tu bogougodniji? Ko će mu se ovih dana bolje umiliti, pričvrljiti? Čini se da tu, sasvim paganski, svako ima svog boga! Svako pojedino selo ima svog pokrovitelja (sveca zaštitnika), svog gazdu, svog gradobranitelja (vjedogonju – demona koji odvraća gradonosne oblake i štiti letinu). Pa čiji je bog (demon) jači – njegov je i ćar! Svaki fudbalski klub ima svoju krsnu slavu prilikom koje pop kađenjem izgoni nepoželjne demone (nečistu silu) iz službenih prostorija i terena. Demonologija, dakle, a ne teologija!
Paganska (magijska) slika sveta pored pripadajućih protivrečnosti, primitivnosti pojma boga i drugih gluparija sadrži i neke vredne momente – jedan od njih je i, usled animizma, podrazumevajući značajan i živ (oduševljen) odnos prema stvarnosti (prirodi) koji je savremen čovek sasvim ispustio. Paganski poklič „natrag ka prirodi” (kako spoljnoj, tako i unutarnjoj), stoga, danas posve vredi.

Ivan Kovač

Naslovi

Popularni Članci