Sreća na poček

  14 maj 2010
Ocenite ovaj članak
(0 glasova)

Renomirani (u svetskim razmerama) slovenački filozof, Slavoj Žižek (među laicima poznatiji kao koautor dokumentarca „Pervertitov vodič kroz film”) kritikovao je pojam sreće dominantno prisutan na ovim prostorima a koji pretpostavlja nekoliko uslova: da hrane ima dovoljno ali da mesa (onog što baš volimo) ne bude za svaki dan; da živimo u demokratiji ali ne potpunoj (ljudi žele stalno moći upirati prstom i kriviti druge);

da je „obećana zemlja” kojoj smo se zaputili na primerenoj udaljenosti od nas. Upravo je treći uslov sreće danas naročito karakterističan – to je, konkretno, EU kao cilj (a propos, Crna Gora je upravo zadobila status pridruženog člana EU – naši mediji nisu bili raspoloženi da o tome posebno obaveštavaju; od „dva oka u glavi” jedno je očito postalo „šetajuće”).
Treći uslov, naime, aktivira arhetip srećne budućnosti, „zemlje meda i mleka” – devedesetih je, kažimo uzgred, podstican arhetip slavne (kosovske) prošlosti. Arhetipi su psihičke štake koje potpomažu čoveku (i ljudskim grupama) u životnom kretanju. Jedan od njih je i, narodski rečeno – „ne lipši magarče do zelene trave” (toj svrsi, možebiti, doprinose i hipnotički zvuci dok sat otkucava u zanovljenoj špici RTS dnevnika). Potrebno je, dakle, za ciljeve sreće, da „zelena trava” ne deluje isuviše udaljeno i nedostižno – EU je, ako niste primetili, uvek na svega četiri-pet godina od nas. Ni više, ni manje. Evo već čitavu deceniju. Raj (ono što mislimo da je raj), uopšte, ne sme biti nikada realno prisutan – inače bismo se zacelo mogli razočarati! Apstraktnost (neopipljivost) nebeskog raja, sa druge strane, čini da u njega malo ko zaista veruje (od čitave religioznosti preostala je tek smušena formula da tamo negde „ima nešto”).
Ipak, članstvo u EU nam i te kako treba (tada ćemo, uostalom, pred sebe moći postaviti novi cilj-štaku!). Prosečna ovdašnja porodica nije u prilici da tek tri ili četiri dana u mesecu ne jede meso (kako bi ostale dane imala videti kao ispunjene, sjajne) – ona apstinira od mesa mnogo duže. Mi, dakle, nismo naročito srećni. Ili smo srećni (u očaju zaplašeni) da ne bude još gore. Sličan, slobodno možemo reći, surogat sreće – kako ovih dana svedočimo – drčni su Grci sasvim prezreli!
Šta je, međutim, na mikro-nivou ova sreća? Šta se u Bečeju očekuje u narednom periodu, prema čemu upiremo oči? Šta nam se podmeće kao spasonosna štaka? Turizam – seoski (Poljanice), sportski (Sportski centar) i banjski (Jodna banja)?! Marketi? Razume se – sitni koraci u sadašnjici traže (zamišljene) krupne korake u budućnosti! – Ali tih, makar projektovanih, krupnih koračaja ovde nema. Cilj, nažalost, uopšte nije zadat!   
Upravimo sada pogled još niže – na lični plan. Dramatičar Artur Miler u „Smrti trgovačkog putnika” iznosi egzistencijalnu situaciju prosečnog Amerikanca – „Voleo bih da jednom u životu nešto bude potpuno moje pre nego što se pokvari. Uvek se utrkujem sa starudijama. Tek sam isplatio kola a ona su već na izdisaju. Oni tempiraju te stvari.” Tu pojedinac, dakle, nikada nije u identitetu sa sobom. Nikada nije u savršenom, ispunjenom trenutku! Ili, šematski predstavljeno: šljakaš, potom dođeš malo sebi, dođeš do daha, osvrneš se za sobom i onda – imaš vremena tek da „baciš kašiku”!
Skloni smo držati kako su Amerikanci materijalisti, dok smo mi valjda – prema toj opoziciji – idealisti. Kakva je to uostalom gluparija? Naposletku, tu svakako nije reč o filozofskoj debati (da li je u temelju stvarnosti materija ili duh?) – materijalizam ovde sasvim kolokvijalno pomišljamo kao upućenost na grube, prolazne i ukvarive stvari kakve su novac, slava, seks, stomačni užici (Ameri su, inače, masne vreće dok smo svi mi odreda atlete!). Mi, međutim, ako smo i bili svoji – više to nismo, usled tzv. poameričavanja kome smo se zdušno prepustili (kao i priličan komad čovečanstva!). Setimo se „neopipljivosti” nebeskog raja (kao da je potrebno da ga sad okušamo prstima ili čak jezikom)! – Mi, uostalom, ne bismo prepoznali ideju (duh) ni da nas, kako se to humorno kaže, mlatne po nosu ili nam upadne u tanjir iz koga halapljivo žderemo paprikaš!
Ciljevi su, kako vidimo, postali iluzorni – sredstva se uzimaju za jedinu realnost! Život (pojedinaca i samog društva) odvija se između onoga što jesmo (sadašnjosti) i onoga što hoćemo biti (budućnosti). Život, takođe, počiva i na razmeđi sadašnjost-prošlost. Književnik Tomas Man je u „Čarobnom bregu“ izneo jednostavan ali fascinantan pogled na vreme i osećaj vremenitosti: kada smo učmali, kada ne radimo ništa ili činimo uvek isto, vreme sporo teče ali kada se osvrnemo za sobom ne vidimo ništa (jedan isti dan smo živeli!); kada, međutim, vodimo zanimljiv, bogat život tada vreme, doduše, brzo prolazi ali iza sebe imamo toliko toga i osećamo se ispunjeno.
Treba, naposletku, delati (vita activa) ali i promišljati i „proosećavati“ delanje (vita contemplativa). Osećaj promašenosti života (a to je ravno samoj promašenosti) i nastaje u neidentitetu onog „što jeste“ i onog „što treba“ (u prošlosti i budućnosti). Stoga, festina lente (žuri polako)!

Ivan Kovač

Naslovi

Popularni Članci