Novi pasus: Pokojnici.com

  19 mart 2010
Ocenite ovaj članak
(0 glasova)

Na već famoznom Facebook-u, na takozvanom zidu (mestu za ostavljanje poruka) jednog mladog Bečejca koji je prošle godine izgubio život i dan danas njegovi prijatelji i poznanici, ne nalazeći utehu, ispisuju poruke i obraćaju mu se.
Rođenje, svadba i smrt, u tradicionalnoj kulturi, tri su najznačajnija, prelomna trenutka u životu pojedinca (tri porodične misterije). Svršetak života (odvajanje duše i tela) zahteva, po narodnim predstavama, naročito obredno ponašanje bez čega je, drži se, odlazak duši na onaj svet otežan ili onemogućen.

Formalna strogost rituala karakteristična je kako za paganski tako i za hrišćanski duh (njihova je različitost, uostalom, precenjena). Aktuelnoj prenaglašenoj racionalizaciji pogreba (njegovom instantizovanju i, uopšte, dehumanizovanju) doprinosi, međutim, i činjenica da su ožalošćeni danas naprosto iz njega (pasivizovanjem) prognani. Kada se nesrećnik kome je kucnuo čas opruži – njega (njegovo telo) takoreći kidnapuju od porodice. Kupanje pokojnika, odevanje, opelo, oplakivanje, sahrana, pomen i žaljenje – tek poneku od ovih ključnih ritualnih radnji u prilici je obaviti ožalošćena porodica („nadležne službe” preuzele su to na sebe). A zbog čega? Higijenski razlozi? Kaže se da je tako kulturnije. Dakako, sve je lakše i komfornije tako (nema deranžiranja!), međutim, zar je to nama tada potrebno? Zar to želimo? Uostalom, nije li kulturnije pokojnika podvrgnuti kremaciji budući da ga u ilovači očekuje “carstvo belog crva”? Kulturnije je, takođe, uopšte ne otkrivati pokojnika – našem pogledu, Suncu, drveću, vazduhu, po poslednji put. A najkulturnije je, bez ikakve sumnje, naprosto primiti obavest o tome da je preminuli rođak upravo pokopan, te da će mu u nekoj auli biti priređena svečana akademija. Ubacite pokojnika u mašinu (i novčić u prorez!) i naprosto ga se ratosiljate – procedura pogrebne mašine, kako videsmo, pokriva sve segmente obreda – vaše je samo da u pravom trenutku odete sa groblja.
Proteklog novembra, sva je sreća, niko nije branio hiljadama vernika da – sasvim nekulturno – celivaju telo patrijarha Pavla na katafalku (svečanom odru), iako je pritom besnela, kako smo bili obavešteni, pandemija gripa. Nije zapravo bilo smelosti za zabranu – svejedno, higijena ne može biti jedina vrednost!
„Kradljivci leševa” (državne institucije) počesto ne dopuštaju takozvano izlaganje pokojnika u porodičnoj kući, ulične procesije niti bdenja. Ova obavezivanja, međutim, nikako nisu poželjna (makar pretpostavili da zagrobne egzistencije nema) – proces žaljenja time biva narušen. Bacanje grumena zemlje u raku jedan je od karakterističnih preostataka nekadašnjeg pogrebnog ritualnog obilja. – To je finalni čin (fizičkog) odvajanja od pokojnika pri čemu i sami ožalošćeni, uzevši učešće u zakopavanju pokojnika, postaju ritualni subjekti – pre nego što grobari odlučnim, gotovo brutalnim, nasipanjem zemlje ne oforme humku (sve to, neočekivano, potpomaže proces žaljenja). Kozmetički zahvati na lešu imaju za cilj da urede naš emotivni odnos prema pokojniku – blag, spokojan (zadovoljan!) izraz lica koje gledamo po poslednji put olakšava tok žaljenja (leševi isuviše potamneli, izobličeni, ukvareni, obično se ne izlažu pogledu).
Čini se da je odveć sterilnoj (dehumanizovanoj) pogrebnoj proceduri razlog i pojačan strah od smrti (tanatofobija). Konfrontirajmo, međutim, to sa paganskim običajem raskopavanja groba (takozvani sastanak s pokojnikom) pri čemu se raspadnuti leš iznova podvrgava ritualnom pranju – čime je, u naglašenom smislu, narušena higijena i ugroženo zdravlje. Današnja nepojamnost ovog obreda koji se do pre koju godinu izvodio u istočnoj Srbiji (a možda, potajice, i dan danas) potiče, zapravo, od duboko potisnute predstave o ritualnoj (magijskoj) nečistoći leša (verujemo da pokojnik može imati opasan, magijski uticaj – „zaraznost” smrti), stoga zaziremo od njegovog dodira. Prema pokojniku se držimo ambivalentno, osećamo smešu – tu su privrženost i poštovanje, ali i odvratnost i, što je ključno, strah. U slučaju da nabasamo na pokojnog rođaka (živog mrtvaca) – zar ne bismo, međutim, trebali poskočiti od radosti umesto da se užasnemo – u prilici smo ponovo biti sa njim i, što je izvanredno, dat nam je dokaz posmrtne egzistencije (prethodno smo je tek naslućivali). Živećemo i nakon smrti! Sjajno! Mi, međutim, potcrtavamo granicu između živih i mrtvih spominjući pokojnog tog i tog – kako se, kojim slučajem, ne bi odazvao (povampirio). Devijantni za života, svakojaki nezadovoljnici (mladi, neiživljeni) ili nesrećnici kojima je ukop na neki način pošao po zlu – bivaju nam sumnjiviji od ostalih („kandiduju” se za povratak).
Plediram, dakle, za spontaniji, humaniji, životniji odnos prema pokojniku i ožalošćenima. U kriznim situacijama, kada nekontrolisano naviru svakojaka osećanja i primisli, utanačena pravila umnogome olakšavaju naše postupanje. To je nesumnjivo. Time, međutim, ne samo da preti obezličenje emocionalnosti (formalizacija osećanja), te redukcija socijalnih i duhovnih vrednosti, već i nešto mnogo strašnije. Mi se, kako Paskal sugeriše, uvek kladimo – ima li boga ili ne. Ukoliko je zagrobni život tek prigodna bajčica, tada su naše aktuelne sahrane apsurdne i, štaviše, antihumane (pogrebna procedura poništava, prećutkuje preminulog, njegov „životni rezultat”). Pregršt „primi moje saučešće”, jedna duža ili kraća „Vječnaja pamjat”, nešto uzgrednog tuc-muca i... šlus. Pokojnik je tu, izgleda, tek čovek (vernik) koji se rodio, jeo i pio, radio, imao ili ne porodicu i, napokon, umro. A gde je tu ličnost? Gde je tu bilo kakav identitet?
Biće da svi, više ili manje, strahujemo da života nakon smrti nema (ukoliko ga bude biće to neočekivani dobitak!), stoga barem podviknimo protiv apsurdnosti života, njegove ograničenosti, njegove muvlje, bezglavo-muvlje, prirode (grob čoveka je, prema Fojerbahu, kolevka bogova – strah od smrti stvara bogove). Zalažem se, stoga, za nekrolatriju – poštovanje (slavljenje) preminulog, njegove ličnosti, njegovog tragičnog pregnuća da iskoristi (osmisli) ovu mrvu životnog vremena. Nažalost, sahrane znaju proteći bez govora i prigodnih posmrtnih slova. Ne pišu se nekrolozi (napisi povodom nečije smrti). Čitulje liče jedne na druge, smrtovnice i epitafi (zapisi na nadgrobniku) takođe. Aktuelna instant procedura sahranjivanja naprosto nije dovoljna!
Pod okriljem društvenog duha koji negira, potiskuje predstavu o smrti usled mahnite tanatofobije (sve valja da je mlado i zdravo oko nas) – strah se, zapravo, uvećava – i prozlije. Groblje kao mesto meditacije! Gledanje filmova strave i užasa! Takozvani saridan (opelo za života) i podizanje spomenika, takođe pre smrti! – Sve je to poželjna priprema za smrt i suočavanje sa sopstvenim krajem. Memento mori (sećaj se smrti)! Stimulisati sećanje na pokojnika – razgledati njegove lične predmete (s vidljivim tragom upotrebe – sobne papuče, domine), podsećati se omiljenih uzrečica, razgledati fotografije, posećivati grob. Održati kontakt – ne potisnuti svest o pokojniku. Sve ovo se, uostalom, preduzima radi nas samih (naše ljubavi, žalosti, griže savesti). Solilokvij (razgovor sa sobom). Pokojnikova je duša, ukoliko uopšte postoji, ko zna gde. – Mermer ili granit, u tom smislu, nisu sakralniji (vredniji idolatrije) od sajber entiteta Facebook-a.
Facebook nekrologija i (eventualni) sajt Pokojnici.com (na stranu izvesni komercijalni i samoparadirajući aspekti) izraz su potrebe da se nešto dodatno kaže, pomisli, oseti, učini povodom nečije smrti. Zapravo krik. Humanistički krik protiv besmisla (neprirodnosti) smrti i  prećutkivanja tog besmisla. Sva nastojanja da se smrt i, uopšte, smrtnost ublaži, podnese – i ne prećuti – makar i bizarni bili (poput gorenavedenog raskopavanja groba), zaslužuju, stoga, našu podršku.

Ivan Kovač

Naslovi

Popularni Članci