Novi pasus: Krivi kolektiv

  05 mart 2010
Ocenite ovaj članak
(0 glasova)

Našem se društvu pririče kako je i dalje nedovoljno zdravo. Ono je, da pobliže iznesem dijagnozu, u neurotskoj vrućici. Tvrdi se da pojedinim stvarima nije kadro zvirnuti u oči.

Zločinstvu u Srebrenici, na primer. Kako uopšte, zapitajmo se odmah, sa epistemološkom (potpunom) izvesnošću možemo znati da je u Srebrenici počinjen zločin? Šta ovde potrebuje čovek kao svedočanstvo (radikali su tu karakteristični)? Kako ga ubediti? Skepticizam radikala nije, međutim, intelektualne (filozofske) provenijencije – sazdan je na specifičnom emotivitetu. Budući da nismo u povlašćenoj poziciji očevidaca, a na osnovu posrednih saznanja kojima raspolažemo, nameću se dve mogućnosti – ili je na delu sveopšta urota ili je zločin uistinu počinjen. Trećeg nema. Ukoliko tome pristupimo dovoljno prirodno i zdravorazumski, moramo pretpostaviti i držati se kao da je zločina ipak bilo (sa apsolutnim pouzdanjem ne možemo znati ni da će Sunce sutra izaći). Ako ništa drugo, naročita simptomatologija pobolelosti našeg društva upućuje na kolektivnu krivicu koju (osećamo da) „imamo za vratom” (mnoga se beogradska baba potrudila da ukaže poštu nevoljniku Tatonu i „demonstrira svetu kako mi ovde nismo ubice”). Ovih dana, izuzev radikala i njihovih simpatizera, bezmalo niko ne poriče da je zločina u Srebrenici bilo. Kako je, uopšte, moguće da broj zagovornika tamošnjeg „čistog posla” s vremenom opada? Da li se, u međuvremenu, dospelo do novih, nepobitnih saznanja? Nipošto. Na delu je posebno sagledavanje – svojevrsno emotivno zrenje (omogućeno novim društvenim štimungom).
Društveni (zlo)duh je tu počélo (ne)dela i prvotni nosilac krivice – u psihološkom i metafizičkom smislu (koji su i presudni za duhovno očišćenje). Precizno utvrditi, međutim, načine oformljavanja društvenog duha (zašto je takav a ne drugačiji), mehanizam njegovog samoodržanja, te nužnog prevladavanja novim duhom – iako uistinu ključno za naše svrhe, nije moguće u dovoljnoj meri, i prevazilazi okvire ovog teksta. Društveni duh je, dakle, inicijalno odgovoran. Ljudi ga zameću ali mu ljudi i podležu. A kada se jednom zametnuo, društveni (zlo)duh devedesetih stao je zračiti (transponovati) ka svojim članovima izvesno nastrojenje – potrebu za „lakoćom na obaraču”, da se ponešto neobavezno izrazim (ukoliko je neobaveznost uopšte umesna). Mnogi su joj, međutim, podlegli makar se i ne latili puške (preuzeli su „nastrojenje”). Takve opterećuje jedino kolektivna (nadlična) krivica – ukoliko gro pripadnika zajednice i nije zametao njen duh (opšti princip), ipak je morao biti sklon da ga prihvati i, izvesno vreme, održava. Na tom tragu više je nego budalasto, na stranu neodgovorno i neumesno, da „naši stari” razdoblje socijalističke Jugoslavije (tada uostalom doživeše životno-stvaralački vrhunac) nazivaju „polavekovnim mrakom” – osim ukoliko i sebe ne nameravaju pri tom ukoriti. Kao da bejahu predmet vanzemaljske abdukcije (kidnapovanja), a ne i sami, na bilo koji način, satvorci. Ko atmosferi, međutim, nije podlegao – taj krivicu nema na sebi (zloćudan društveni trenutak ne produkuju jedino ratnopotpaljivački napisi u novinama ili nafilovani televizijski izveštaji, već i obična međupujdajuća čavrljanja na pijaci).
Uprošćeno rečeno, kolektivna krivica nastaje iz opšteg nastrojenja kojem možemo podleći (pounutariti ga), a personalna ukoliko počinimo konkretan zločin pod njegovim uticajem (tada nas, u izvesnom smislu, opterećuju obe krivice). Nije reč o tome kako su svi u kolektivu pojedinačno krivi. Tada bi to opet bila tek pojedinačna ili personalna krivica (skupinu kradljivica koji operišu za svoj džep ne opterećuje kolektivna krivica). Naime, kolektivna krivica nije krivica srpskog naroda (kao neodvojivo obeležje) – teret je na društvenoj zajednici privremeno kontaminiranoj (zlo)duhom. Narodi, isto tako, ne mogu biti genocidni po sebi – oni su, sva je sreća, tek privremeno pod vlašću zloćudnog nastrojenja. Relaksirajmo ovde tok misli analogijom (ukoliko je uopšte umesno relaksirati) – ustvrdivši kako je pojedini čovek budala, mi držimo da je on budalast jednog trenutka, za određenu situaciju, a ne in aeternum (za večnost). Uopšte, u moralnoj evaluaciji postupka ključno je razmotriti nastrojenje (nameru) a ne realizaciju i njene posledice. U istoriografskoj raspravi ključno je istaći moralno sporenje – odobravamo ili ne određeno postupanje (na stranu da li se uistinu zbilo).
Kako iskupiti kolektivnu krivicu i restaurirati poredak? Kako se oporaviti od neurotske vrućice koja i dalje ovda-onda tinja? Individualnu ili pojedinačnu krivicu nije teško (metodski gledano) izmiriti. Kaže se da zločin uvek ima ime i prezime (skup okolnosti koje se daju egzaktno utvrditi). Kako, međutim, iskupiti nadličnu krivicu? Na koji način zajednicu povratiti u uređeno postojanje – učvrstiti joj identitet i uliti samopouzdanje? Smemo li moralnu krivicu svaliti na dželata zajednice? Smemo li prikriti guzicu iza raznoraznih personalnih krivica (prigrliti moralni egoizam)? – Odveć je to lako i, sve u svemu, ne vodi moralnoj katarzi i iskupljenju (blaženju vrućice). Takođe, dugo se već ovom društvu podmeće utilitaristički razlog hapšenja Mladića – put u Evropu (govori se da je „Srbija talac jednog čoveka”). Mogu li haški procesi nad dželatima i onima koji su artikulisali društveni (zlo)duh iskupiti našu zajednicu – odteretiti je? Može li čin takozvanog utemeljujućeg nasilja biti dovoljan? Jesu li Italijani obesivši Dučea za noge 1945. iskupili (kolektivno) sebe?
Uopšte, juridička (pravna) ravan se potura u društvenom govoru prikrivajući bolni nerv fenomena krivice. Društvo je, međutim, oduvek imalo potrebu da pravdu zasnuje (ili bar oseća) kao objektivnu – metafizičku pravdu. Otud se ne može desiti da strane u sporu naprosto sednu i dogovore se – lako bi se potom mogle i odgovoriti (čak i kod formule „sastavimo stolove i popijmo” uočljiv je momenat obrednog – koji sobom nosi potrebnu doživljajnost).
Osećaj krivice (savesti koja nagriza) ne možemo poništiti činom samokažnjavanja, nego se (počesto u trenucima iscrpljenosti ili prosvetljenja) rezignirano predajemo zajednici – policiji, sudstvu. To je razlog zašto su neophodni procesi u Hagu, umesto pred domaćim sudstvom. U sklopu međunarodne zajednice (čiji smo deo), kolektivna krivica koju „nosimo na duši” postaje, u izvesnom smislu, pojedinačna krivica – i time, dakle, iskupljiva (dobrim delom smo je, uostalom, odrobijali izolacijom). Božanstvo je takođe u moći ponuditi oprost, premda njegov postulirani karakter unosi dozu relativnosti – sami mu, naime, utuvljujemo „u glavu” šta da misli, kako da postupa, koga da amnestira (devedesetih je bog dokazano bio u našoj bratiji). Zločinac, dakle, ne može sam sebi suditi (makar se i rigidnije postavio no što treba). Drugi mora da preseče – zajednica koja ga obuhvata i koja nije opterećena krivicom. Zbog čega, naposletku, i ja osećam potrebu za iskupljenjem? Moje šake nisu okrvavljene (bejahu tada tek šačice). – One su, međutim, i danas orošene nervoznim znojem. Grehovi otaca (osećaj krivice) bivaju prenošeni! Društvo nam prepušta nečistu savest i krivicu (u psihološkom, nemetafizičkom smislu) – predaje se zloćudno nastrojenje, njegova svesrdna apologija (danas, doduše, tek njeno naličje – igranje žrtve). Ukoliko (kolektivnu) krivnju koju osećamo nastojimo potisnuti – ona će gotovo neizostavno (psihologija nas poučava) zadivljati u podsvesti. Nije moguće naprosto zaboraviti ili iščupati iz svesti – princip realnosti je neumoljiv (svest o rđavosti delanja).
Stoga je donošenje deklaracije o Srebrenici od izvanrednog značaja. Delo donošenja će pripomoći svečanoj purifikaciji (delo mora biti viđeno, doživljeno od strane zajednice). Očito je, pritom, da smo upravo mi sami njen prevashodni cilj (njenog donošenja – da još jednom istaknem ritualni, uistinu ključni, aspekt stvari) – sagledati, naime, da li je (zlo)duh devedesetih (tadašnje društveno nastrojenje) prevladan u celosti. Hoće li, dakle, deklaracija biti konsenzusom usvojena (izvedena, obređena)? Sudeći prema insistiranju političkih aktera na više-manje lingvističkom migoljenju i cepidlačenjima (da li je u Srebrenici počinjeno bestijalno satiranje ili, pak, genocid ili monstruozni pir ili, možda, zločin za svaku osudu?) – dobre volje u dovoljnoj meri nema. Dobre volje nužne za iskupljenje.

Ivan Kovač

Naslovi

Popularni Članci