U prošlom broju „Mozaika“ objavljeno je reagovanje Siniše Tomića na članak „I nasiljem na fašizam“ u kome sam pisao o antifašističkoj tribini održanoj u Pozorišnom klubu, a čiji je Tomić bio jedan od organizatora. Premda sam u reagovanju u više navrata označen kao zlonameran, verujem da se ne bih obazirao na prigovore koji su mi stavljeni, da predmet o kome je reč nije u toj meri danas relevantan, te da i sam nisam intimno zainteresovan za njega. Ne bih se obazirao, jer su prigovori odreda nesuvisli. Tomić, naime, isprva prigovara da je „zlonamerno u prvi plan izbacivati privatni život učesnika tribine“ – međutim, to što je Zorana Petakova zbog izjave date u jednoj televizijskoj emisiji tužio episkop Irinej Bulović nije nikakav privatluk (ako bi se domen privatnosti rastegnuo na sve ono što se odražava na nečiji privatni život, to bi značilo da bi i, recimo, objavljivanje visine plata direktora u javnim preduzećima bilo mešanje u njihove privatne stvari s obzirom da se paretine koje dobijaju itekako odražavaju na njihov privatni život), tim više što je Petakov ispravno uočio klerikalizam koji opterećuje naše društvo, a koji i sama osuda dokazuje, posebno sudijino urnebesno bogonadahnuto obrazloženje presude. Tomić potom stavlja primedbu i na naslov teksta koji navodno sugeriše da su „antifašisti podjednaki nasilnici kao i nacisti protiv kojih se bore“.

Naslovi

Popularni Članci