Novi pasus (125)

Prethodne sedmice u Bečeju prijatno svedoče o duhu solidarnosti koji nije presahnuo. U nameri da se materijalno (samim tim i moralno) pripomogne mladoj sugrađanki u borbi s bolešću, uspešno je organizovan niz sportskih i kulturno-zabavnih događaja.

Baš kao što se 1. maja pitamo da li radnici u današnjoj Srbiji, kao i nebrojene labrnje na njihovoj grbači, treba piknički (prežderavanjem/ožderavanjem) da potraže kratkotrajni samozaborav, ili, pak, praznik rada treba da provedu upravo radno, u znoju pa i krvi lica svog tražeći prava na ulicama, tako i uoči Nove godine u toj istoj Srbiji postavljamo pitanje ima li razloga za slavlje.

U Golubovićevom filmu „Krugovi“ oca progoni pitanje da li je njegov sin uludo bacio svoj život.

Ministar privrede, Saša Radulović, ima čvrstu nameru da sprovede reforme. Svaka reforma, međutim, nije nužno dobra bez obzira koliko ta reč milozvučna bila, posebno nama danas u (žalosno nereformisanoj) Srbiji.

U Srbiji je, čini se, na snazi demokratija u doslovnom smislu. Tu upravo vlada narod, najobičniji pučani.

21 februar 2014

Dvor

Nikada mi se nije posebno razbistrilo zbog čega se doživotna nega starijih osoba u zamenu za nekretninu kolokvijalno naziva dvorenje. Da li je to zbog prirode i mukotrpnosti posla koje mogu nalikovati nedostojanstvenom puzanju pred visočanstvom, odnosno zbog svesti budućeg monarha da se ne može s imetkom u grob, te ga nudi u zamenu za kraljevski (rojal) tretman tokom ostatka života? Ili, možda, zbog otrovne zavisti ljudi iz okoline kojima se „dvorska služba” čini kao bogaćenje, neprilično olako i preko noći (da bi ujutru valjda usledio likujući pir, kada se dvorjani svetogrdno rastrče po dvoru i zauzmu upražnjeni presto)? Bilo kako bilo, na spomen dvorenja gotovo uvek je prisutna neka moralna upitanost, senka nečistih poslova.

Bečejske (staro)demokrate su na 11-godišnjicu atentata na Zorana Đinđića, premijera i predsednika DS-a, naručile od nadležne crkve službu za upokojenje umrlog, takozvani parastos. Dakle, osim da poslušaju nekoliko jektenija i počaste se porcijom koljiva, ništa iole pametnije nisu uspele da smisle tim povodom.

Ovih dana je a posle predizbornih i aktivnosti oko formiranja vlade, čini se, pomalo i stvar esnafske etike, ako već ne i građanske dužnosti, očepiti ili čak, ovako javno, preko novina, lupiti šljagu narodnom prvaku Vučiću. Otrežnjujuću ili u odmazdi, kako se već nađe za potrebno. Jer, ovaj beznadežno klizi u mesijanstvo, u fatalno samozaljubljeno, lično i emocionalno vođenje politike, da ne spominjem angažman u srpskom političkom teatru i demagogiju, pokušaje cenzurisanja medija (i posledičnu autocenzuru). Jer, država, to je Vučić. Još kada se ima u vidu njegov raniji politički samopregor, onda serviranu porciju ni pas s maslom ne bi pojeo. Pa ipak, kako to da ovaj naš četvoronožac nije samo onjušio i mimoišao ponuđeni čanak, nego ga je sa zahvalnošću pokusao, čak olizao?!

Još je Marks primetio (Karl, ali verujem da bi se i Gručo složio) da je nevolja s filozofima to što ovi samo tumače svet – filozofiraju, stručno i narodski rečeno – a stvar je u tome da se on izmeni. Doduše, oslobođena svest, filozofijom, halucinogenima (Haksli, Timoti Liri!) ili na bilo koji drugi način, postaje revolucionarna sila. Pa ipak, primarn(ij)a je takozvana ekonomska baza. Nevolja je ne samo činjenica da se sa otkrićima filozofa upoznaje tek šačica ljudi, nego pre svega pitanje da li je filozofiranje dovoljno. Naime, osim teoretisanja – „pričam ti priču“, narod bi rekao – neophodno je sići u taj isti narod i usprotiviti se konkretnim, životnim nepravdama.

Poslednji domaći bioskopski hit, a hitom se u potrošačkoj kulturi postaje naravno unapred, bučnim marketingom, dugometražni debi(l) Danila Bećkovića, „Mali Budo“, nije ništa drugo do kinematografski bukvar stereotipnih predstava o Crnogorcima. Doduše, ne kao učilo, što bi svakako koristilo njegovoj, ne samo doslovno rečeno, maloletnoj publici. Naime, film koji prati mladog podgoričkog bonvivana (igra ga Petar Strugar) tokom nekoliko uzbudljivih dana u Beogradu, toj, sudeći prema filmu, Maloj Crnoj Gori ili, ako hoćete, Velikoj Podgorici, bezobzirna je eksploatacija spomenutih stereotipa.

Naslovi

Popularni Članci