Novi pasus (125)

Može li se sumnjati u postojanje atoma? Zašto da ne?! O atomima smo se, doduše, obaveštavali tokom školovanja preko udžbenika za fiziku, naši profesori su nam ih tu-i-tamo spominjali – ali ko je od nas uistinu video atom?

Na pravoslavnom groblju u Bečeju, na središnjem stubu trema kapele obešena je, već duži niz godina, prigodna tabla. Kada apstrahujemo bezličan pravnički vokabular i rezimiramo, natpis na njoj poručuje: ukoliko se troškovi „ležarine” ne budu redovno podmirivali, stanar grobnog mesta biće izbačen – „nogom u guzicu”.

U bezmalo svakom domu, ma koliko moderan i urban da jeste, postoji ognjište. Danas se, doduše, nad ovim simboličkim kućnim središtem ne vari cicvara u bakraču. Pored obednog stola ili funkcionalnog kompleta sedišta/ležišta i tv aparata, koji su počesto de facto središte doma, postoji jedno drugo stecište, jedan drugi, dublji, prividno desakralizovani omfalos (pupak) kuće. To je vitrina, najčešće, ili kakav drugi slični nameštaj, na čijim policama iza zaštitnog stakla počiva mnoštvo sitnih predmeta, zamašne, međutim, tzv. sentimentalne vrednosti.

„Petnaestogodišnja devojka drži za ruke svog jednogodišnjeg sina, ljudi je zovu drolja. Niko ne zna da je silovana kada je imala trinaest godina. Ljudi nazivaju devojku debelom. Niko ne zna da ona ima ozbiljnu bolest koja to uzrokuje. Ljudi nazivaju starca ružnim. Niko ne zna za teške povrede na licu dok se borio za našu zemlju.”

U utorak je u mesnoj zajednici „Ivan Perišić” (Piroška škola) održana tribina Dveri srpskih, nevladine organizacije koja publikuje istoimeni popularni časopis, i koja se nedavno promovisala u politički pokret Dveri sa ambicijom da učestvuje na sledećim izborima.

Svoju bitnost (težinu), odnosno uzbudljivost trač zadobija na osnovu naše neposredne ili posredne („poznanik mog poznanika”) umešanosti – ovde zapanjuje, uzgred rečeno, upornost da se pošto-poto uveže „lanac poznanika“, odnosno povuče veza između tračera i predmeta trača, čime se obezbeđuje njegova participacija u zbivanjima sveta („ona je sestra onog tipa koji je...“, „ma sigurno ga znam, samo sada ne mogu da se setim“). Stoga ovde ne „pali” eventualni teoretski interes – kojekakvi hipotetički scenariji, odnosno misaoni eksperimenti karakteristični u nauci („zamislimo da...”, „neka je dato...”, „pretpostavimo da...”).

Kada su dobročinstva u pitanju, čovek se obično prepušta pasivizmu. Njegovo se držanje podaje dvema slučajnostima – nasumičnim izvorima obaveštenja o unesrećenima (da li će informacije uopšte stići do nas, i u kakvoj selekciji) i našem trenutnom (ne)raspoloženju da unesrećenima priskočimo u pomoć.

Na ovim područjima gde se toliko insistira na dobrom „jelu i pilu” (a pod ovim se obično podrazumeva „mnogo i mrsno”), gde se bilo kakva manifestacija, čak i kulturno-umetnička, naprosto ne može zamisliti bez kotlićarenja, tj. kuvanja riblje čorbe ili gulaša, gde suvereno vlada izreka „izeš čoveka koji nema meter” (ova sentenca, čijeg se autorstva ni stari Latini ne bi postideli, znači da treba izjesti – prožderati, sasvim prikladno! – svakog čoveka koji nema barem stotinu kilograma) – kulinarstvo, nimalo iznenađujuće, predstavlja poeziju. Budući da za estete kažemo da su „ljudi od ukusa”, zaista se lako može pretpostaviti da je čulo ukusa instrument umetnosti. „Stomačnu poetiku” takođe podupire i okolnost da se za ljubitelje umetnosti kaže da „konzumiraju” umetnost, da, recimo, gutaju knjige. Međutim, umetnik nije proizvođač, a ljubitelj umetnosti nije konzument! Kulinarstvo (osim u smislu umešnosti, majstorstva) nije umetnost!

U nedelju će se, po svemu sedeći, ulicama glavnog grada prošetati homoseksualci i zagovornici „njihove stvari” (zapravo opšte stvari – sudeći, ako ništa drugo, prema našem Ustavu).

Parada ponosa ipak nije održana. Likovali su „porodični ljudi”, „domaćini” i ostali homofobi. A, zapravo, u nedelju niko nije dobio – čak su, kako ću ovde pokušati pokazati, najveći „gubitaši” upravo ovi nesretni tradicionalisti – dobila je, i to debelo, jedino država ili, bolje, vlast.

Naslovi

Popularni Članci