Novi pasus (125)

Svako ko iole pažljivije osmotri publiku u pozorištu opaziće ona brojna ostrvca, onaj naročiti arhipelag sačinjen od ženskih društvanaca. Ponosne članice tih klika jesu žene čije je suštinsko obeležje, čak i prilikom izvođenja samog komada, to što imaju muža (sa svim poželjnim i, još više, nepoželjnim nuspojavama takvog imanja)! Ovu možebiti grubu kvalifikaciju neće opozvati ni činjenica da su te žene, bez imalo sumnje, veliki ljubitelji „dasaka koje život znače“ (baš kao što su, istovremeno, veliki ljubitelji fraza – što, kako ćemo dalje videti, nije nimalo slučajno). Za njih je odlazak u pozorište prevashodno društveni događaj, a tek posredno estetski ugođaj. Te „žene muževa“ zavaljene u pozorišnim sedištima uistinu i ne mare preterano za umetnost! Njih zanima nešto drugo.

Budući da reči pored denotacije imaju i svoju konotaciju – na primer, reči „supruga” i „ženče” označavaju, ukoliko nije reč o bigamiji, istu osobu (imaju istu denotaciju), ali se razlikuju u posebnom odnosu prema toj osobi (u konotaciji): prva reč je uvažavajuća, gotovo hladno-formalna, dok je druga šaljivo-familijarna, čak potcenjivačka – dakle, imajući u vidu ovu distinkciju bio sam nezadovoljan rečima koje u našem jeziku uobičajeno stoje na raspolaganju za imenovanje osoba sa kojima smo u prošlosti bili u intimnoj vezi.

Već duže vreme na kontejneru kod crvenih kula (iza autobuske stanice) stoji natpis „McDonald’s“, naziv lanca restorana brze hrane.

U našem društvu, a i u čitavoj zapadnoj/hrišćanskoj civilizaciji, koncept seksualnog vaspitanja je više nego primitivan – ali, pre svega, opasan. Premda kod nas ono ne postoji kao predmet u školi, ovdašnja mladež se sa seksom (usko-teorijski) upoznaje putem časova biologije, a zdravstveno obrazovanje se vrši i na časovima odeljenske nastave. Pri tom, sve su opipljiviji apeli da se seksualno vaspitanje u naše škole uvede kao redovan predmet.

Dostojanstvo je osećaj samovrednosti i samopriznanja. Biti dostojan sopstvenih ideja i načela. To znači da se ono zasniva autonomno, da je svako sam utemeljitelj sopstvenog dostojanstva (gubitak dostojanstva, shodno tome, posledica je nedoslednosti). Pored toga što je dostojanstvo autonomna kategorija, ono se pre svega tiče duha – u prvom redu moralne (ne)doslednosti – a ne telesnog.

Tek finiširani izbori, koliko potpisnik ovih redova prati politički polu-život u Srbiji, pružili su do sada možda najnesretniju društveno-političku debatu. Angažmanom SPS-a i PUPS-a, a takođe i URS-a (koji su se, valjda usled teškog trovanja meksičkim pečurkama, ponašali kao neumoljiva opozicija opušteno smatrajući, u toj psihodeličnoj antilogici, da kao vlast mogu kritikovati vlast, a da pri tome volšebno izostave sebe; štaviše, povremeno su doslovce urlali „kad dođemo na vlast”), ali pre svega zbog nedostojnog držanja DS-a, najozbiljnije i najodgovornije stranke u Srbiji, predizborna kampanja je ostala politički maloletna, bezmalo politički retardirana.

Jednominutni film/snimak „Poljubac Džona Rajsa i Mej Irvin“ (1896) nakon javne projekcije okarakterisan je u štampi kao apsolutno degutantan, te da iziskuje intervenciju policije jer se „radi o teško podnošljivom prijanjanju usta na usta koje se ponavlja čak tri puta, uvećanom do gargantuovskih proporcija“.

Fudbaler Adem Ljajić „nogiran” je iz reprezentacije Srbije jer na meču protiv Španije nije hteo da peva himnu – a izvođač ovog napucavanja, sa sve kopačkama i kramponima, bio je Siniša Mihajlović, selektor reprezentacije. Mihajlović je, naime, inspirator novih pravila ponašanja koja treba da donesu „novi duh u nacionalni tim”.

„Nestalo štene zlatnog retrivera. Poštenom nalazaču nagrada.”

Pre koju sedmicu PR tim tenisera Đokovića apelovao je na nadležne institucije da adekvatno reaguju povodom „najgrublje zloupotrebe lika Novaka Đokovića i sveukupne vrednosti koju nosi njegovo ime“ – zloupotrebe od strane Vrbašanina Blagoja Bakovića, autora knjige poezije za decu „Kad porastem biću Nole“. Istina je, međutim, da od spomenutog „lika i vrednosti“ ovde nema ništa – i Baković i Đokovići su de facto profiteri, lovci na laku lovu (nakon prelistavanja Bakovićeve knjige i njegovog književno-trgovačkog angažmana po osnovnim školama to je očigledno). Pozivati se na prava – pisana i nepisana – u ovoj stvari naprosto je pokušaj racionalizacije najobičnijeg instinkta za zgrtanjem novca.

Naslovi

Popularni Članci