Novi pasus (125)

Sa prošlogodišnjim formiranjem republičke vlade, odnosno sa prvim njenim uspesima, pre svega na polju borbe protiv korupcije i normalizacije (međudržavnog) odnosa sa Kosovom, pljusnule su dve vruće šamarčine. I obe su mi, moram reći, neobično drage.

Ne sumnjam da je gotovo svako bio u prilici čuti svog komšiju, kolegu s posla, prijatelja ili poznanika kako iznosi onu prostodušnu intimnu deklaraciju da ljude ne deli po tome da li su Srbi ili, recimo, Mađari, već po tome da li su dobri ili ne. Ma kako da je naivno artikulisana, misao je valjana i, pre svega, od temeljnog značaja. Ogromna većina ljudi bi je bez oklevanja potpisala. Otkud, međutim, onda očevidna činjenica da se Srbi obično drže Srba, a Mađari – Mađara?

U našem društvu, sa transformacijom prirode vlasništva koja je pri kraju, privatna svojina postaje, takoreći, svetinja nad svetinjama.

Liberalizacija društva – pri čemu se „oslobađanje“ ekonomije očekivano odvija u duhu „slobodnog lova slobodne lisice u slobodnom kokošarniku nad slobodnim kokama“ – donosi nam izazov, upravo bauk, slobode. Kamen spoticanja, ujedno i karakteristični probni kamen društvene liberalizacije predstavlja odnos prema homoseksualnosti. Misli se, i to opravdano, da ukoliko društvo uspe istrpeti homoseksualce, istrpeće potom i štošta drugo. Otud Gej parade u zemljama tranzicije i puta ka EU dobijaju značaj koji umnogome prevazilazi prohomoseksualni povod.

Kao i svakog avgusta zakuvalo se u prelaznom roku. Vlada Republike Srbije odrekla se usluga nekolicine svojih dosadašnjih igrača i to na način da su nekima „na njihov zahtev“ izdate ispisnice, dok su drugi, jednostavno, oterani, pa su, u toj novonastaloj praznini u timu, u najavi dovođenja čak i stranaca!

Svakodnevni ljudski moral, a to važi i za hrišćanski, obično sedi na dve stolice. Naime, dobra dela se čine iz dužnosti, odnosno zato što tako treba, ali, istovremeno, i zato što se očekuje neka dobrobit od toga. Premda je pozicija protivrečna, izgleda ipak da je ljudsku zadnjicu, psihološki posmatrano, mati priroda stvorila preglomaznom da bi sve vreme mogla sedeti samo na jednoj stolici. Posebno onoj prvoj. Uostalom, zar je previše tražiti da dobra dela, ako već ne obezbeđuju nagradu, a ono makar ne štete onom ko ih čini?!

20 septembar 2013

Malo misto

Ko je imao prilike, da ne kažem sreće, proživeti i van Bečeja, pri tom ne mislim da je prethodno živeo u Drljanu (naravno, imam razumevanja za takve migracije i ushit zbog uspona na životnoj i socijalnoj lestvici, baš kao što nemam razumevanja za malograđanski ponos, recimo kada neko dično istakne da je iz Beograda – upravo, naime, kao i gotovo svaki četvrti stanovnik Srbije, sudeći prema poslednjem popisu. Ekskluziva, nema šta), nego u kakvom većem gradu, mogao je izbliza primetiti, i bez mnogo muke, nešto što se zove samosvest grada, razvijen odnos (misleći i osećajni) grada prema sebi. Baš kao što sada sa jednakom lakoćom može primetiti da toga Bečej nema, ili ima u tragovima.

Među ljudima kojima se na ulici javljam postoji deo, ne baš zanemarljiv, s kojima nikada, čini mi se, ni reči pride nisam razmenio. Niti im, štaviše, imena znam. Njih, štono kažu, poznajem iz viđenja (dobar dan, bez doviđenja, doduše, kako stih veli), niti su mi prijatelji, a ni poznanici nisu, premda sve to nije moguće posebno oštro razdvojiti.

Svojevremeno je Miloš Crnjanski u polemici sa pacifistima tvrdio da su isti „oklevetali rat“, da je njihova antiratna propaganda jadna i jednostrana kad ne vide da rat ima i svoju svetlu stranu, jer u narodu gaji plemenite ratničke osobine, te da zbog toga zajednica namučena kao naša treba da čuva uspomene na slavne bitke, ratnike i vojničke tradicije.

Ima mišljenja da se lokalne novine često preterano, neretko neukusno i bez preke potrebe bave globalnim temama i problemima, zanemarujući dosadne, svakodnevne brige lokalnog stanovništva, brige koje mu po pravilu zagorčavaju život, a nema ko da na njih ukaže, da ih locira, da pozove na njihovo prevazilaženje. Otuda i misao da čitaoce lokalnih novina i ne interesuje šta komentator lista misli o nosiocima visoke vlasti, o vladi, ministrima, o predsednicima, radije bi pročitali o problemu saobraćaja u gradu, o snabdevanju, o stanju puteva, cenama usluga, o glasnoj muzici u kasnim večernjim satima i drugim temama njihovog okruženja.

Naslovi

Popularni Članci