SRBIJA, DESET GODINA NAKON PROMENA: Država kao ogledno dobro

  28 maj 2010
Ocenite ovaj članak
(0 glasova)

ONO PRED čime je već deset godina zapitana srpska javnost jeste nedoumica – da li je bilo šestog oktobra 2000? Ako nije, zbog čega, i kada će, naposletku, osvanuti i taj dan?

I je li uopšte u pitanju samo jedan magični dan, koji bi snažnim zamahom odneo sav talog koji se decenijama gomilao na dnu srpskog društva, ili je to proces, dugotrajan, mučan i bolan, koji bi, kao posle teškog porođaja, iznedrio plod jednog modernog, perspektivnog i produktivnog sistema, rasterećenog od mitologije i mitomanije svake vrste? Na kraju krajeva, ima li uopšte volje, a ne samo deklarativnog zalaganja za tako nešto? Floskula „posle promena” neizbežno za sobom vuče i balast zapitanosti – kakvih to promena, i da li se nešto suštinski, strukturalno, uopšte promenilo?

Borba titana

U zemlji u kojoj je politika već odavno sudbina, i to reklo bi se fatalna po svojim rezultatima i dosadašanjim dometima, partokratija dostiže svoj paroksizam. Peti oktobar je kultni datum, per se, i sve posle njega je izglednije nego pre, ili je bar tako trebalo da bude. No, na taj dan eksponirani i neosporni demokratski potencijal brže-bolje je kontaminiran jakim virusom nacionalizma, pa je energija žudnje za demokratijom, posle despotije Tita i diktature Miloševića, ponovo sabijena u pištaljke po fiokama, i u šerpe u koje se više ne lupa, već služe svojoj primarnoj nameni – pod uslovom da ima šta da se u njima skuva.
Političku fluktuaciju nakon deset godina obeležilo je ukrupnjavanje političke scene; Srbija se danas u političkom smislu opet vraća arhetipskoj „borbi titana”, permanentnom sukobu između tradicionalnog i modernog, ovoga puta oličenog u besmislenoj dilemi – „Kosovo ili Evropa”.
Vraća se, ali ponovo sa jasnim znacima neprepoznatljivosti u klasičnoj politikološkoj podeli na levicu, centar i desnicu, pa se tako dešava da su i u jednom i u drugom bloku, i u vlasti i u opoziciji, koalicioni partneri republikanci i monarhisti, „Evropljani” i „Srbende”, partizani i četnici. Samo u Srbiji, koja je po Ustavu sekularna država i republika, može da se desi da na državnoj zastavi dominira grb sa krunom, da se himna zove „Bože pravde”, da se još pre donošenja pozitivnih zakona o restituciji, imovina vraća samo Kruni i Crkvi. Običan narod, očigledno, ne podleže trulim političkim kompromisima, njemu su dosta i obećanja o besplatnim akcijama javnih preduzeća.

Ekonomske pljačke

Kao sublimacija svih društvenih kretanja u Srbiji 2000 – 2010, neka posluže ekonomski podaci, sistematizovani u konciznoj studiji „Ekonomski antibarbarus” nezavisnog konsultanta Gorana Cetinića. „Jedine zemlje u tranziciji”, kaže se u studiji, „koje nisu postigle nivo bruto društvenog proizvoda (BDP) još od 1989, jesu dve najviše opterećene politikom – Srbija i Ukrajina. To se ne može drugačije objasniti, nego ekonomijom pljačke – dugogodišnjim odsustvom razvoja i dominacijom destruktivne potrošnje akumuliranog i na druge načine stečenog društvenog bogatstva. Dugoročni trend je opadajući, pa ga čak i kratkoročni podaci za januar 2010. potvrđuju, uprkos izjavama da je industrijska proizvodnja porasla. U januaru je taj indeks u odnosu na prošlu godinu 87,5 odsto”.
Zaključak je alarmantan: „Ovo je dekada stagnacije, uprkos milijardama direktnih inostranih investicija, fondovima pomoći, donacijama i zaduživanju. Većina sredstava uloženih u zemlju u tom periodu umesto u pokretanje ekonomske aktivnosti završila je u zidovima, sve vlade su trošile raspoloživa sredstva uglavnom nezavisno od ekonomskih ili tržišnih kriterijuma. Umesto da stvaraju uslove za rad privrednih subjekata, preuzimale su ulogu i privrede i investitora. Srpska industrijska proizvodnja je nakon 10 godina demokratije 55 odsto manja nego 20 godina ranije, što mora da zabrine, jer u ovoj dekadi ipak nije bilo ekonomskih katastrofa kakvi su ratovi i hiperinflacija, pa su time i rezultati porazniji. Razloge za 10 godina stagnacije treba potražiti u potpunom napuštanju interesa vladajućih struktura za razvoj i stvaranje dohotka, i isključivo, do karikaturalnosti, koncentrisanje na potrošnju. Politički voluntarizam odlučivao je i o konkretnim i strateškim ekonomskim politikama i merama”.

Koalicioni zagrljaj

Prelomni trenutak u savremenoj istoriji Srbije, svakako je bilo ubistvo Zorana Đinđića. To je bila kulminacija tenzija između „modernista” i „tradicionalista”, pa ma šta to značilo, te se i dan danas osećaju posledice nesrećnog eksperimenta sa DSS i Koštunicom na vlasti, kao da je država ogledno dobro, a građani kunići. Navlaš pogrešno javnosti plasirana sintagma Borislava Pekića o „nacionalnom i demokratskom” zloupotrebljena je do krajnjih granica, i stvar se, posle samoproglašenja Kosova za nezavisnu državu, i njegovog priznavanja od, hteli mi to ili ne, izvesnih država relevantnih za svetsko ustrojstvo, vratila tamo odakle je i krenula, na Kosovo. Socijalisti, koji su u svom bezgraničnom političkom pragmatizmu celu čorbu i zakuvali, sada se njome slade, zahvaljujući svom „koalicionom potencijalu”, za sada samo kao koalicioni partneri, ali sa latentnim ambicijama na 104 posto glasova birača, kako su za Miloševićevog zemana proglašavali.
Sada oni, u koalicionom zagrljaju, drže i starost i mladost Srbije. Devastirane penzione fondove kontroliše PUPS, i otpušteni radnici kojima radni staž nije uplaćivan da bi se finansirali suludi ratovi za „vaskoliko srpstvo”, sada moraju da glasaju podobno, kako bi stekli pravo na penziju koju su odavno zaslužili. S druge strane, Ministarstvo prosvete je po koalicionom sporazumu „pripalo” SPS-u, kao da im ga je ujak u nasleđe ostavio, pa se đaci i studenti nalaze u jednom vakuumu nedoslednih školskih programa, Bolonjske deklaracije i državnih i privatnih škola (a sve to papreno košta), boreći se sa tuđicama kao što su „bačelor” ili „master”, a da nema nikoga ko bi im to suvislo objasnio. Zamislite dvadesetpetogodišnjaka, tek diplomiranog studenta, koji dedi treba da saopšti da je bačelor. Izgubiće nasledstvo. Nego, viva Blace, Leposavić i Ranilug! I to je posledica dualizma srpskog društva posle 2000. i mantre zvane „tranzicija”, kao da je to elementarna nepogoda poput vulkana ili cunamija, a ne kreiraju je ljudi u tamnim odelima i sa litrom i po gela u kosi, po kojekavim kabinetima.
Zdravstvo, „tal” G17 je, naravno, besplatno, ali samo pod uslovom da je prosečan srpski građanin zdrav. U suprotnom, jeftinije i jednostavnije mu je da odmah zakupi parcelu na najbližem groblju. Pa mogu lekari da budu sto puta „izabrani”, nikakve fajde od toga ako im je resorni ministar izabrao kolegu koji će da ga leči negde u belom svetu, a valjda je čovek najpozvaniji da proceni svoj područni kadar.
Tajkunizacija u ekonomiji, sve jača klerikalizacija u dušama, veštački rasap između Kosova i Evrope, tradicionalnog i modernog, to su između ostalog tekovine dekade Srbije „posle promena”. Politika, shvaćena u najpejorativnijem smislu, kao beli dvoglavi orao krstari nebom Srbije, i traži nove žrtve. Paradoksalno, ljudi od nje beže, umesto da se kao slovesni građani uhvate s njom u koštac. Jer, još je mudri Aristotel upozoravao pre oko dve i po hiljade godina: „Ako se ti ne baviš politikom, ona se svejedno bavi tobom”.

Srbija, deset godina nakon promena

Serijal „Srbija, deset godina nakon promena“ predstavlja sagledavanje šta se promenilo u lokalnim sredinama tokom poslednjih deset godina kada je u pitanju demokratizacija društva, ekonomija i lokalna uprava, kroz 17 istraživačkih tekstova. U serijalu će učestvovati 17 redakcija: Vesti, Užice, Čačanske novine, Čačak, Vranjske, Vranje, Polimlje, Prijepolje, Borske novine, Bor, Somborske novine, Sombor, Grad, Kruševac, Naše novine, Odžaci, Bečejski mozaik, Bečej, Reč naroda, Požarevac, Takovske novine, Gornji Milanovac, Morava pres, Velika Plana, Lozničke novine, Loznica, Sremske novine, Sremska Mitrovica, Kolubara, Valjevo i TV Forum.
Tekstove iz istraživačkog serijala možete pronaći na sajtu www.localpress.org.rs. Projekat se realizuje uz finansijsku pomoć NED-a.

Goran M. Antić



 

Naslovi

Popularni Članci

      

Vojvodina

Srbija