Poput izvanrednog performansa „Umetnik je prisutan” Marine Abramović, akcija mlade Jelene Topić iz Prijedora, netom okončana, jednako je jednostavna u zamisli, a izrazito pregnantna. Dve umetnice, neme i nepomične poput sfingi kakve su od trenutka kada je mit proglašen mrtvim, postavile su tajanstveno pitanje.

„Uhapšeni ima slobodu kretanja, ali je pod nadzorom Centra za socijalni rad. Lokacija se drži u tajnosti jer je otac ubijenog pretio da će mu nauditi i presuditi pre suda”. (Dnevni list Blic, 14. 10. 2013.)

Jedna od kontradikcija vremena u kome živimo jeste inkriminisanost prostitucije uz istovremenu neinkriminisanost, zapravo slobodu i sveprisutnu afirmaciju pornografije, filmske i fotografske. Trafike nude porno časopise i DVDijeve, kablovske televizije emituju porno kanale. Protagonisti ovih snimaka, međutim, jednako pružaju seksualne usluge za novac, odnosno drugu materijalnu nadoknadu.

Prethodne sedmice u Bečeju prijatno svedoče o duhu solidarnosti koji nije presahnuo. U nameri da se materijalno (samim tim i moralno) pripomogne mladoj sugrađanki u borbi s bolešću, uspešno je organizovan niz sportskih i kulturno-zabavnih događaja.

Dok jedne biste u Bečeju nestaju, druge niču. Za koji mesec, naime, biće dve godine od kako je marnuta bista Zdravka Gložanskog ispred istoimene škole – sada već bez ikakvog izgleda da će biti vraćena, kamoli ponovo vajana. Nehaj (čitaj: bol u dupetu) opštine i same škole je toliki, a posebno ideološki sumrak koji već godinama traje, da se pre može očekivati preimenovanje škole – recimo u OŠ „Gerberovih“, na tragu nečuvenog prevrata u susednoj ulici kada je poznata pivarska porodica, potpomognuta lokalnim prišipetljama, svrgnula Lenjina, vođu Oktobra. Uostalom, ko je uopšte taj Zdravko Gložanski?

Baš kao što se 1. maja pitamo da li radnici u današnjoj Srbiji, kao i nebrojene labrnje na njihovoj grbači, treba piknički (prežderavanjem/ožderavanjem) da potraže kratkotrajni samozaborav, ili, pak, praznik rada treba da provedu upravo radno, u znoju pa i krvi lica svog tražeći prava na ulicama, tako i uoči Nove godine u toj istoj Srbiji postavljamo pitanje ima li razloga za slavlje.

Opšte je mesto da društvene mreže na internetu s jedne strane spajaju ljude, dok ih s druge otuđuju. Imajući u vidu da su obični ljudi danas sasvim skrajnuti u javnom prostoru, pa i onom lokalnom – nemaju pristup skupštinskoj govornici, a po pravilu ni samim oficijelnim medijima – svaki način da se to promeni vredan je pažnje. Internet kao (uglavnom) demokratski medij omogućio je osnivanje društvenih mreža, a na ovima opet osnivanje društvenih grupa. Na Fejsbuku postoji više takvih grupa sa lokalnom, bečejskom problematikom koje broje i po više stotina lanova. Jedna od njih je „Politička teorija za svaki dan” gde se svakodnevno razmatraju i komentarišu različite vesti i teme, prevashodno lokalne, koje uostalom sami članovi i kandiduju, a to je vrlo bitno. U pitanju je svojevrstan debatni klub. Takođe, vredna pažnje je i društvena grupa „Kutija za cipele” u čijem programu stoji – „Svi mi ponegde u nekoj kutiji za cipele imamo po neku staru fotografiju ili dokument. Često ne znamo ništa oko samog događaja. Želja mi je da postavimo što više takvih fotografija, bilo porodičnih, bilo dokumentarnog tipa, da što više otrgnemo od zaborava”. Tu, dakle, članovi „kače” stare fotografije, komentarišu ih i tumače, i na taj način kolektivno evociraju gradsku prošlost.  
Premda živu usmenu komunikaciju ništa ne može zameniti – razmišljajući o usmenoj komunikaciji članova „Kutije za cipele” ne možemo a da ne pomislimo na neki građanski salon gde se članovi kružoka razgovaraju uz čaj i kolačiće – ljudi očito pronalaze alternativne načine da međusobno komuniciraju, te u paralelnoj realnosti interneta biva koliko-toliko nadomešteno ono što u društvenom životu našeg grada tako upadljivo nedostaje.

I.K.

U Golubovićevom filmu „Krugovi“ oca progoni pitanje da li je njegov sin uludo bacio svoj život.

Ministar privrede, Saša Radulović, ima čvrstu nameru da sprovede reforme. Svaka reforma, međutim, nije nužno dobra bez obzira koliko ta reč milozvučna bila, posebno nama danas u (žalosno nereformisanoj) Srbiji.

Kada je reč o vojvođanstvu, čini se da nije najuputnije s tim u vezi spominjati nacionalnost.

Naslovi

Popularni Članci

      

Vojvodina

Srbija