„Naša opština – naša sigurna kuća“ (4. deo): Delovanje policije u slučaju porodičnog nasilja

  02 decembar 2011
Ocenite ovaj članak
(0 glasova)

Opštinski savet za bezbednost (OSB) pod pokroviteljstvom Misije OEBS-a u Srbiji sprovodi projekat pod nazivom „Naša opština – naša sigurna kuća“, čiji je cilj prevencija nasilja u porodici i narkomanije i podizanje svesti stanovništva o ovim problemima. Tokom ovog programa pored seminara, predavanja, obuka za predstavnike institucija i ustanova koje se bave ovom problematikom, objavljuje se i serijal tekstova o nasilju u porodici i narkomaniji sa željom da se utiče na promenu svesti potencijalnih žrtava i počinilaca, odnosno sa ciljem informisanja o načinu prepoznavanja i mogućnostima zaštite u institucijama sistema.

O ulozi policije u slučajevima nasilja u porodici govorili su Milana Bošković Vilotić, pravnica u Autonomnom ženskom centru iz Beograda i Dejan Matić, kriminalistički inspektor Policijske stanice u Bečeju.
Matić je istakao da policija postupa na osnovu Krivičnog zakonika i Zakona o prekršajima, te da policija pored toga što deluje preventivno, više je represivni organ, što je izdvaja od drugih institucija koje se bave ovom problematikom. Policija u situacijama nasilja u porodici interveniše na osnovu prijave žrtve nasilja ili po prijavama građana, odnosno rodbine, prijatelja, komšija ili po pozivu iz Centra za socijalni rad, zdravstvenih ili prosvetnih radnika. U okviru policije postoji dežurna služba koja radi 24 časa. „Po prijavi nasilja policijska patrola hitno interveniše. Ukoliko je nasilje u toku, najbitnije je da se ono zaustavi, da se žrtva nasilja odvoji od nasilnika i da joj se obezbedi zaštita i sigurnost. U slučaju da postoji potreba, žrtva se odvozi u zdravstvenu ustanovu gde joj se pruža medicinska pomoć, lekari evidentiraju telesne povrede i njihov izveštaj će se kasnije koristiti kao dokaz u postupku. Obaveštava se Centar za socijalni rad, gde takođe postoji dežurna služba, i tužilaštvo. Na mestu izvršenja dela dokumentuju se dokazi, obavlja se razgovor sa nasilnikom, a postoji mogućnost da se on privede ili u krajnjem slučaju i zadrži. Nakon toga se piše prijava protiv nasilnika, a o tome da li će se podneti prekršajna ili krivična prijava, odlučuje dežurni tužitelj i mi postupamo u skladu sa njegovim uputstvima. Obavlja se razgovor i sa žrtvom nasilja, kojoj se govori da njen problem nije jedinstven, pošto većina žrtava misli da se nasilje u porodici samo njima dešava. Takođe im se govori da postoje institucije i stručne osobe u njima koje im mogu pomoći. To se radi cilju osnaživanja žrtve i njenog ohrabrivanja da podnese prijavu protiv nasilnika, da uđe i ostane u postupku do kraja“, rekao je Matić.
Milana Bošković Vilotić iz Autonomnog ženskog centra objavila je podatke koji su dobijeni na osnovu istraživanja postupaka koji su se vodili povodom mera zaštite od nasilja u porodici po Porodičnom zakoniku, a koje je uradio Autonomni ženski centar iz Beograda i Ženski istraživački centar iz Niša na području 26 nekadašnjih opštinskih sudova. Istraživanja su rađena na 287 predmeta od druge polovine 2006. godine do prve polovine 2008. godine. Ona je naglasila da su u gotovo 90 posto slučajeva žene bile tužilje i u isto toliko slučajeva bili tuženi muškarci. U oko 85 posto predmeta radilo se o partnerskim odnosima, bračnim, vanbračnim, bivšim bračnim i vanbračnim, i emotivno-seksualnim, koji su zaštićeni po Porodičnom zakonu, ali ne i Krivičnom zakonu. Mesto izvršenja dela je u 90 posto slučajeva bilo i mesto stanovanja. U 50 posto slučajeva zahtev za mere zaštite od nasilja u porodici je bio usvojen. Najviše su izricane mere zabrane uznemiravanja, mere zabrane prilaska žrtvi, potom zabrana prilaska mestu života i rada, nalog za iseljenje nasilnika iz stana, a najmanje naloga za useljenje žrtve u stan.
„Policija je sastavni deo vrlo važnog mehanizma za zaštitu od nasilja u porodici, i tu je najvažnija njena hitna intervencija i preduzimanje svih mera za koje ona ima ovlašćenja, kao i što bolje dokumentovanje svega što je zatečeno na licu mesta, jer je to jedan od važnih dokaza u daljem postupku, na osnovu kojih tužilac odlučuje da li se radi o krivičnom delu ili prekršaju. U tim situacijama za policiju je važno postojanje liste za procenu rizika – da li je nasilje i ranije postojalo, da li se ponavlja, da li nasilnik ima neku izrečenu meru –, što bi olakšalo i poboljšalo rad policije, jer ako blaga mera kao što je upozorenje, nije dala rezultate i nasilje se ponavlja, treba preduzeti strožije mere koje će imati više efekta“, rekla je Bošković Vilotić.
Jedan od osnovnih problema sa kojima se policija susreće u rešavanju problema porodičnog nasilja je to što žrtve u toku postupka menjaju iskaze i odustaju od prijave korišćenjem prava da ne svedoče, a na to policija ne može da utiče. S druge, krivični postupci dugo traju i žrtve gube poverenje u sistem i u to da će biti zaštićene. „Ovde je potrebna saradnja svih institucija koje se bave ovim pitanjem, jer policija ne može sama da reši problem nasilja u porodici. Tu pre svega mislim na centre za socijalni rad i zdravstvene ustanove, ali značajnu ulogu mogu imati i nevladine organizacije koje bi osnaživale žrtve da istraju u postupcima“, rekla je pravnica iz Autonomnog ženskog centra.
Inspektor Policijske stanice Bečej je naglasio da u Bečeju postoji dobra saradnja institucija koje su uključene u sistem rešavanja problema porodičnog nasilja, počev od Centra za socijalni rad, Doma zdravlja, obrazovnih ustanova, sa čijim direktorima se održavaju sastanci, a postoje i službenici koji se bave ovom problematikom u školama. I predstavnici policije učestvuju na seminarima i obukama koje se tiču porodičnog nasilja, a postoji saradnja i sa civilnim organizacijama, jer je problematika porodičnog nasilja veoma složena i nijedna institucija ne može sama da se bori protiv toga.

LJ.M.

Naslovi

Popularni Članci