„Naša opština – naša sigurna kuća“ (treći deo): Nasilje u porodici

  14 oktobar 2011
Ocenite ovaj članak
(0 glasova)

Opštinski savet za bezbednost (OSB) pod pokroviteljstvom Misije OEBS-a u Srbiji sprovodi projekat pod nazivom „Naša opština – naša sigurna kuća“, čiji je cilj prevencija nasilja u porodici i narkomanije i podizanje svesti stanovništva o ovim problemima.

Tokom ovog programa će se pored seminara, predavanja, obuka za predstavnike institucija i ustanova koje se bave ovom problematikom, objaviti i serijal tekstova o nasilju u porodici i narkomaniji sa željom da se utiče na promenu svesti potencijalnih žrtava i počinilaca, odnosno sa ciljem informisanja o načinu prepoznavanja i mogućnostima zaštite u institucijama sistema.
Projektom je obuhvaćeno i sagledavanje delovanja zdravstvenih ustanova, odnosno domova zdravlja na problem nasilja u porodici, o čemu su govorile Tanja Ignjatović, predstavnica Autonomnog ženskog centra iz Beograda i doktorka Ranka Kravić iz Doma zdravlja Bečej.
„Uključivanje zdravstevnih ustanova, naročito primarne zdravstvene zaštite u rešavanje ovog složenog problema, u koji su uključene i druge službe, je važno, jer ako nasilje dugo traje i ima eskalirajući tok, pogoršava se, postaje sve učestalije, onda ostavlja i posledice po zdravlje žrtve koja ne preduzima ništa ili joj se ne pomaže“, kaže Tanja Ignjatović, predstavnica Autonomnog ženskog centra. „Možda više nego kad su u pitanju druge ustanove, žene su u prilici da se povere lekaru, zato što je po definiciji lekar osoba od poverenja i onaj koji pruža pomoć, međutim, ako žena nije spremna da govori o uzroku svog zdravstvenog problema, ona će dugo vremena dolaziti u zdravstvenu ustanovu i žaliće se na različite simptome, i lekar će dugo tragati za uzrokom problema, sve dok žena ne progovori o tome da u porodici ima nasilja. Istraživanja i razgovori sa ženama pokazuju da bi one volele da budu pitane i tada nemaju problem da se povere lekaru. To preporučuje i Svetska zdravstvena organizacija, jer je nasilje koje one trpe u porodici od svojih partnera jedan ozbiljan javno zdravstveni problem. Nažalost, istraživanja takođe pokazuju da lekari nemaju obavezu da u okviru uzimanja anamneze redovno postavljaju pitanja o porodičnim situacijama i o nasilju u porodici, i to ne čine, ne samo kod nas nego ni u drugim zemljama, jer smatraju da to nije njihov posao, da ne treba da se mešaju u privatne stvari, a nekada ne znaju ni šta bi uradili, na koga bi uputili žrtvu, da li postoji služba u zajednici koja bi prihvatila tu ženu. Naime, lekari i zdravstveni sistem imaju svoju ulogu da saniraju posledicu, leče, pružaju terapiju i rade prevenciju ali ne mogu da preuzmu ulogu drugog sistema. Tu se postavlja pitanje koliko su ti sistemi međusobno povezani? Bilo bi važno s jedne strane, da lekari učestvuju u otkrivanju i identifikovanju nasilja, a druga stvar je da žrtvu mogu da upute ka drugim institucijama koje pružaju druge vrste pomoći.“
O tome da li postoji, i ako postoji, kakva je saradnja između Doma zdravlja sa ostalim institucijama sistema, doktorka Ranka Kravić kaže da saradnja mora da postoji i ona negde bolje, a negde manje dobro funkcioniše. „Kod nas je saradnja dobra, ali je problem u prepoznavanju slučaja, u tome što žrtva neće da prizna nasilje ili ne želi da se pokrene postupak. Imala sam par slučajeva kad su pacijentkinje priznale da su zlostavljane od muža ali nisu želele da se to prijavi ni policiji niti bilo kome. Jedino što u takvim situacijama možemo da uradimo je da ih uputimo nekom kome mogu da se obrate za pomoć. Uglavnom sam ih upućivala kod psihologa u Centru za socijalni rad, jer je to služba koja može najviše da im pomogne, međutim, nemam povratnu informaciju šta se dalje dešavalo sa njima. Kad postoje fizički dokazi da je žena bila zlostavljana, to se javlja i policiji i Centru za socijalni rad, gde postoji dežurna služba i telefon dostupan 24 časa, tako da je saradnja dobra. U suštini je to nešto novo na našem podneblju, teško je ljudima da prihvate da se to vodi kao zlostavljanje, i onda ne priznaju ili ne prihvataju kad im kažemo da nešto od njihovih problema jeste jedan oblik zlostavljanja.“
Ignjatović je nastavila priču o žrtvama, rekavši da je problem što žene dugo misle da će se nešto promeniti i pokušavaju same da menjaju situaciju, odnosno menjaju svoje ponašanje, ponašanje dece, pokušavaju da utiču preko rođaka, sve dok same ne shvate da se tako ništa neće promeniti i da nasilje ne zavisi od njih, nego od onoga ko čini nasilje. „Naiđe period u kom žena nije spremna da uđe u sudske postupke, jer to znači i da će morati da se pojavi na sudu da svedoči protiv muža koji je obično i otac njene dece, da će možda muž dobiti kaznu zatvora, da će je možda neko okriviti, da će ostati bez sredstava za život. Postoji mnogo briga zbog kojih strepi da pokrene proces jer on neće ni brzo da se završi, ali je važno, ako to jeste uzrok pre svega mentalnih ili psihičkih problema, depresivnih stanja anksioznosti koje su česte, somatskih problema itd. da ona mora da bude u nekom tretmanu i da joj se pomogne, zato što će njeno i mentalno i fizičko zdravlje sve više slabiti i u trenutku kad bude htela da pokrene neke postupke, suočiće se sa svojim lošim zdravstvenim stanjem i neće imati dovoljno snage i psihičke energije da prođe kroz postupak. Tu je važna podrška zajednice, da su institucije dobro povezane, da se razumeju. To je smisao organizacije ovog opštinskog sistema i cilj projekta.“
Doktorka Kravić je rekla da je jedan od mogućih načina poboljšanja funkcionisanja pojedinih institucija i njihove povezanosti u rešavanju problema porodičnog nasilja dodatna obuka zaposlenih u tim institucijama. Ona je istakla da je njoj to pomoglo u radu sa pacijentima i da joj je, primenjujući stečena znanja, sada mnogo lakše da prepozna i otkrije osnovne znake nasilja u porodici a samim tim i efikasnije može da pomogne žrtvama porodičnog nasilja. Ona je napravila obrazac u koji se jednostavno i brzo unose podaci o povredama koji su ustanovljeni kod žrtava nasilja, za razliku od onog koje je propisalo Ministarstvo zdravlja, a koji su verodostojni i mogu se upotrebiti kao relevantan dokaz u sudskom postupku, što predstavlja veoma važnu stvar jer se upravo to pokazalo kao manjkavost u čitavom procesu.
Sagovornice su se osvrnule i na situaciju kada su deca u pitanju koja su direktno ili indirektno izložena porodičnom nasilju ističući da i pored toga što deca imaju poseban sistem prilagođavanja i u najgoroj situaciji mogu da pronađu načina da prežive, nasilje u porodici ne predstavljaju dobre okolnosti za decu i ostavlja razne posledice.
„Ako hoćemo da deca sačuvaju i razviju svoje potencijale, da budu zdrave osobe i da kad odrastu imaju dobre partnerske odnose i dobre odnose sa svojom decom, ona moraju da vide pozitivne odnose u svojoj porodici od malih nogu. Jako je važna stvar da vide šta znači pažnja, briga, ljubav, podrška, poštovanje u porodici, da bi mogla takve odnose da ponove u odraslom dobu. Nasilje šteti odraslim članovima koji su izloženi nasilju, ali direktno ili indirektno šteti i deci, a u krajnjoj liniji narušava se odnos roditelj-dete, jer imate jednog od roditelja koji je depresivan kada je tučen ili psihološki maltretiran, i on ne može ni da se aktivno brine o deci, da bude psihološki tu za dete, ne može da štiti dete, da reprezentuje dete tamo gde treba, dakle, nije dovoljno dobar roditelj, jer je žrtva nasilja, ne svojom krivicom. Sa druge strane imate roditelja koji je nasilan, ugrožava ili zastrašuje dete i koji je loš model, a jedan od vidova adaptacije jeste da dete usvaja ponašanje roditelja koji je agresivan“, objašnjava Ignjatović. „Dečaci se najčešće identifikuju sa očevima i to postaje model, dok se devojčice identifikuju sa žrtvama jer su one pasivnije i više su vezane za majke, i očekuje se da će one imati problem tokom odrastanja. Kod devojčica koje su rasle u porodici u kojoj je bilo nasilja i alkoholizma često se dešava bežanje iz porodice, rana udaja, češća su problematična i promiskuitetna ponašanja, i takve osobe češće nalaze partnere koji su nasilni. Ne traže one njih, ali su one te koje će privući nasilne osobe. Često se dešava, kad je fizički napad u pitanju, da se deca ubacuju između roditelja, da bi zaštitili roditelja koji je žrtva, najčešće je to majka, i pri tom budu i sama povređena. Nasilje se dešava i ženama koje su u trudnoći i to utiče na tok trudnoće i ima određene posledice, ali to su pojedinačni slučajevi, a kad se gleda zbirno nije zanemarljivo i nije zanemarljiv smrtni ishod. Naše istraživanje koje je rađeno u Beogradu od 1985. do 1993. godine, kroz praćenje novinskih izveštaja iz crnih hronika o partnerskim ubistvima, pokazalo je da od svih smrtnih ishoda, ubistava ili pokušaja ubistava koji su činjeni prema ženama, u 65 posto slučajeva izvršioci su bili njihovi partneri bračni ili bivši, vanbračni ili ljubavni, a kad su u pitanju smrtni ishodi muškaraca, 4,5 posto su bile žene ili njihove partnerke. Ako bismo to preračunali za celu Srbiju, dobili bismo podatak da svakih deset dana jedna žena bude ubijena od strane partnera. To nije malo i to jeste ozbiljan zdravstveni problem, trpljenje nasilja i smrtni ishod kao posledica nasilja jeste ozbiljan problem. Ideja ovog programa je da građani u Bečeju imaju svest o tome da nasilje postoji, da oni koji prepoznaju nasilje kod sebe znaju da se o tome priča, da postoje u svakoj instituciji profesionalci koji su povećali svoju osetljivost i prepoznaće nasilje po simptomima žrtava, i kad se ne kaže pitaće, a kad se kaže onda će ih uputiti na institucije, reći šta su zakonske mogućnosti, gde se može dobiti pomoć. Cilj je da se poveća broj onih koji će nasilje prijaviti što ranije, pre nego što ostavi ozbiljne posledice po zdravlje odraslih žrtava, po razvoj dece“.

LJ.M.

Naslovi

Popularni Članci