U čijim je rukama (ne)pravda?

  15 novembar 2013
Ocenite ovaj članak
(0 glasova)

„Uhapšeni ima slobodu kretanja, ali je pod nadzorom Centra za socijalni rad. Lokacija se drži u tajnosti jer je otac ubijenog pretio da će mu nauditi i presuditi pre suda”. (Dnevni list Blic, 14. 10. 2013.)

 

Iako, naravno, zabrinjava i sama pomisao na ljudsku zajednicu u kojoj svako grabi pravdu u svoje ruke (upitno je da li takvo društvo uopšte može opstati tj. da li bi zadržalo razlog postojanja), pitanje takozvanog vigilantizma ipak nije bespredmetno. Pre svega, čovek nije samo građanin, subjekt prava, već i roditelj, brat, prijatelj. Usled toga nastaje sukob dužnosti –između pravnih i moralnih dužnosti, pa i religioznih i drugih (Avram je žrtvovanjem sina Isaka bio nameren ispuniti božiji nalog i time, svakako, brutalno pogaziti pravne i moralne obzire). Rečeni sukob, međutim, nema unapred datog, niti konačnog razrešenja. Problem se uveliko usložnjava kada imamo na umu da se ispunjavanjem jedne moralne dužnosti – ovde je pre svega reč o osveti – oglušujemo o druge moralne dužnosti, roditeljske recimo, jer ih iz zatvora ili u bekstvu teško možemo ispunjavati (a mrtvi, s obzirom da samoubistva u takvim prilikama nisu retka, još i teže).
Sokrat, recimo, nije šmugnuo ispred sudske presude koju je smatrao nepravednom, premda je, kako to predaja kaže, bio u prilici – njegovi su prijatelji, naime, podmitili tamničara. Iskapivši bez okolišenja pehar s otrovom, zlosrećni je filozof potvrdio svoju pripadnost zajednici, njenim zakonima i odlukama. Istorija filozofije, i svega onog uokolo nje, beleži, međutim, i drugačije primere – više decenija kasnije, usled antimakedonske klime, Aristotel preventivno „kupi prnje“ iz Atine kako se ova, kako je to lepo rekao, po drugi put ne bi ogrešila o filozofiju.
Između lične osvete kada država ne radi svoj (takođe osvetnički) posao ili ga radi loše (a u izvesnom smislu to uvek čini budući da presudom ona nema na umu jedino osvetu, već i onesposobljavanje zločinca i druge utilitarne ciljeve, otud i mere abolicije i amnestije), i, recimo, nečijeg odbijanja da se povinuje rasističkim zakonima, nema suštinske razlike – u oba slučaja reč je o antinomizmu, odnosno nepriznavanju utvrđenog zakona, premda je prvi umnogome problematičniji od drugog, s obzirom da će osvetnika malo ko biti spreman nazvati herojem.
U svakom slučaju, pitanje pravednosti nije moguće svesti na pitanje zakonitosti. Jedan isti postupak može biti moralno opravdan a ilegalan, baš kao što može biti legalan a ujedno nemoralan. Čovek, otud, koji svoje ponašanje isključivo samerava pozitivnom pravu (koji uvek i po svaku cenu poštuje zakon), ne samo da je tikvan, da tako kažem, nego je i nečovek. Uostalom, nije istina da će osvetnik neizbežno shvatiti „besmislenost osvete“, jer ubijenog „ne možeš vratiti u život“, niti da će, čega smo se načitali u knjigama i nagledali u pozorištu ili filmu, volšebno postati nalik onome koga je hteo kazniti, zao naime, odnosno da će naposletku izgubiti razum.
Ovde se, naravno, tvrdi tek toliko da svaki antinomizam, odnosno vigilantizam nije nužno za osudu. Obično, međutim, jeste – usled kršenja drugih moralnih dužnosti, te opasnosti od podrivanja osnova društva, a posebno imajući u vidu princip „nemo iudex in sua causa“ tj. da niko ne može biti (nepristrasan, pravičan) sudija u svojoj stvari, ali i činjenicu da se osveta, ne ulazeći u pitanje da li je pravedna, najčešće preduzima u afektu i da poriv za njom vremenom nestaje. Nema li, ipak, nečeg neprirodnog – ma kako to inače bilo neophodno za opstanak društva – kada bližnji ubijenog dopuste da se između njih i ubice, u taj bizarni ali duboko intimni odnos koji biva zametnut činom ubistva, ispreči država? Tim više ako je sudija podmićen te neosnovano pusti ili ublaži kaznu ubici ili ga, a što ima svoje opravdanje, usled propusta prilikom hapšenja ili kakvih drugih tehničkih razloga mora pustiti. Zar to nije, makar i u nagoveštaju, sramno skrivanje iza države, iza pravnih procedura i obzira?! Čini se, štaviše, da je patnja i frustracija bližnjih ubijenog posledica delom i ove (prinudne) pasivnosti. To je, možebiti, i razlog što ih ma kako strogo dosuđena kazna svejedno ne može posve zadovoljiti.

Ivan Kovač

Naslovi

Popularni Članci