Zavera teorije

  09 novembar 2012
Ocenite ovaj članak
(0 glasova)

Savremeno društvo, kao i naše (u tom smislu smo, nažalost, sasvim savremeni!), opterećuje tzv. hiperprodukcija informacija.

Sam izraz sugeriše da informacija ne postoji uistinu pre nego što je stvore, a to znači pre nego što mediji, pod uticajem „centara moći”, odluče okarakterisati pojedini događaj kao informaciju – dati mu na značaju, dakle – i, potom, rasturiti je u svet, ka nama. Opšte je mesto da u stvarnosti koja je toliko pod uticajem informacija – onih iz druge ruke, prevashodno medijskih – kontrolori informacija kontrolišu ujedno i samu stvarnost. Štaviše, moglo bi se reći, u izvesnom pogledu, da se stvarnost tako ne samo kontroliše, već i konstruiše.
Uzmimo, kao primer, stvarnost politike. Običan čovek ima de facto minoran uticaj na političke i, uopšte, društvene tokove, pa ipak – ili, upravo stoga, u svrhu svojevrsne kompenzacije – zna „sve” o tom predmetu. Obaveštava se, diskutuje, „učestvuje”, iako je uistinu tek jednom u četiri godine slobodan i politički stvaran – u vreme izbora – a i tada tek uslovno rečeno. Politička stvarnost je otuđena od njega, dok on umišlja da mu je tu, pri ruci – budući da svakodnevno gleda dnevnik i čita novine. Da ne bude zabune – i to je daleko bolje od one tupave žudnje za apolitičnošću iz zemalja blagostanja („u Švedskoj ne znaju ni kako im se zove premijer”). – Nigde, naime, nije toliko dobro, niti je svakome dobro, da bi čovek imao pravo da interes za politiku, ono opšte, u potpunosti zameni privatništvom (zasebnjaštvom).
Od hiperprodukcije informacija i, sledstveno, zbrkanog pogleda na stvarnost, ovdašnja raja se brani školskom bolesti tranzicije – proklinjanjem i psovanjem demokratije. – Pri tom, ne naprosto višestranačja tj. političkog pluralizma, već pluralizma najobičnijeg svakodnevnog mišljenja (otud se demokratičnost počesto poistovećuje s haotičnošću, anarhijom; u nekoj od narednih kolumni pozabaviću se simpatičnim simptomom ove bolesti – bolesti liberalno-demokratske maloletnosti – a to je zaprepašćenje pred činjenicom da „danas svako može da objavi knjigu”). Gube se pouzdani orijentiri (naime, i pogrešni orijentiri nude sigurnost), i sloboda postaje bauk.
Takođe, od preobilja informacija i konfuznog svetonazora, raja se brani i teorijama zavere (premda, potrebno je napomenuti, to nije jedini razlog njihovog nastanka). U tom smislu, ove teorije predstavljaju svojevrstan saznajni mač koji treba da preseče čvor obespokojavajućeg suviška informacija i interpretacija koje su u opticaju. Umesto dugotrajnog, temeljnog razmatranja stvarnosti, pribegava se simplifikaciji – instant rešenju. – Društvena stvarnost tu nije produkt neizmernog mnoštva faktora – ekonomskih, političkih, psiholoških, itd. – već, naprosto, odluka donetih na sastanku masonske lože. Sve to, međutim, ne znači da pojedini teoretičari zavera, u izvesnom pogledu, ne mogu biti u pravu.
Spomenuću danas širokopoznatu hipotezu (teoriju zavere) da su Ameri ako ne sami digli u vazduh kule Svetskog trgovinskog centra, a onda omogućili Al Kaidi da to bez po muke izvede (slično hipotezi o Perl Harboru). Obični ljudi – koji raspolažu standardnim fondom saznanja o stvarnosti – ne mogu, razume se, znati šta je tu uistinu po sredi. Na osnovu onoga, međutim, što se ipak može znati – ogoljeni utilitarizam politike svetskih sila (preduzeti sitno zlo kako bi se realizovalo veliko dobro), učinak iskontrolisanih medija u formiranju javnog mnenja – sasvim potkrepljeno se može pretpostaviti da je Amerika tako nešto kadra učiniti. Ili, drugačije rečeno, začudili bismo se da se slične stvari u (makijavelistički ustrojenom) svetu ne dešavaju.
Pri tom, ne samo da „nije ono što jeste” tj. ono što nam se predstavlja kao postojeće, već i „jeste ono što nije”. – Naime, teroristička pretnja, recimo, bez imalo sumnje tek je poslovični miš iz zatrešene gore, pa ipak, dejstvuje kao krvoločna zver. Baukom terorizma američka se država višestruko okoristila – na račun nafte neposlušnih zemalja, jednako kao i na račun slobode i prava sopstvenih građana.
Spominjati „centre moći”, „svetske vlade” i slične opskurnosti, zapravo uopšte nije paranoidno. – Paranoidno je, međutim, sa potpunim pouzdanjem i detaljno iznositi „konačnu istinu”. Upravo svojom pasijom za detalje, kao i stoprocentnim uverenjem – pod uslovom, naravno, da ne pričaju totalne budalaštine – teoretičari zavere se razlikuju od intelektualaca koji nastoje trezveno sagledati stanje stvari. Ta pasija za manje važne, kao i sasvim irelevantne pojedinosti, primetna je i u jednoj, na ovim prostorima dobro poznatoj, teoriji zavere. Tvrdi se, naime, da Tito nije bio bravar iz Kumroveca, već ubačeni belosvetski agent. Predmet insinuacije, prividno važan, zapravo je sasvim beznačajan – reč je o bagatelnoj intrigi. – Naime, generacije su svoje najbolje godine provele pod Titom, i jedino što treba da vrednuju jeste činjenica kako su živele, dakle, posledicu (naravno, ukoliko je okolnost bravar/agent uopšte deo uzroka; ukoliko nije, tada kritični podatak postaje relevantan jedino za sakupljače istoriografskih kurioziteta). Naposletku, ukoliko je budalaština preuzimanja identiteta tačna, te ukoliko nam se njena posledica dopada, tada bez imalo snebivanja možemo ustvrditi kako je zapravo dobro što je Tito bio ubačeni agent! Uopšte, kod prosuđivanja teorija zavere koje referiraju na prošlost uvek je korisno zapitati sledeće – “šta to menja?”. Ovo test-pitanje u stanju je mnoštvo teorija zavere razotkriti kao sasvim glupe i beznačajne.
U nepovoljnim okolnostima hiperprodukcije informacija i opšte dezorijentisanosti, ljudima ipak ostaju dva domena stvarnosti povodom kojih mogu i treba da ostanu radoznali. Prvi je domen njihovog neposrednog života. Drugi je domen opštih zakonitosti tj. načina na koji svet funkcioniše. Čovek, međutim, ne samo da obično zanemaruje sferu opštosti – prosečan pekar, na primer, pojma nema o opštim ekonomskim aspektima proizvodnje u kojoj učestvuje; on zna kako se mesi hleb i zna da treba da dobije ugovorenu sumu na kraju meseca, dok, recimo, o otuđenju proizvoda vlastitog rada, kao i samog rada, ili o višku vrednosti, nema ni najmanjeg pojma) – već, u bitnom smislu, zanemaruje i sopstveni život, budući da drugi domen umnogome utiče na prvi!
Ukoliko se disciplinovano bude držao ova dva domena, a prostor između njih pojmio kao carstvo poluinformacija – često irelevantnih, a najčešće sasvim besmislenih (upravo na ovaj međuprostor cilja hiperprodukcija informacija) – čovek može očekivati da će se spasiti dezorijentacije i obeskorenjenosti savremenog društva.

Ivan Kovač

Naslovi

Popularni Članci